Tip:
Highlight text to annotate it
X
(Хор Сретењског Манастира пева ПС 33/34): Ја ћу благословити Господа у свако доба,
Његова слава ће увек бити на мојим уснама ... Поздрав!
Ја сам Ср Васа, и ја ћу попити своју кафу овде у Бечу,
у Аустрији. Ове недеље је почетак поста,
и у византијској традицији наш обичај je
да тражимо опроштај један од другог у овој последњој недељи која претходи посту.
Дакле, у име горе нашег целокупног тима
овде у "Кафа са ср Васом" и у своје име,
ја бих да замолим за опроштај од свих наших зилиона
гледалаца широм света, - чак и у већини
удаљених делова, као што су Уганда, и Канада.
Опростите нам за шта смо можда урадили
или рекли што вас је можда увредило или разочарало.
Али заиста, ја сам веома захвална да, упркос недостацима
ове емисије, ви подржавате и стојите уз мене.
(ПЕСМА: Стани уз мене ...)
Недеља која претходи посту,
позната као недеља "опроштаја" у византијској традицији,
има 2 теме: 1. Опроштај, - зато што тражимо опроштај
један од другог, као што сам већ поменула, - тако да се почтком поста
миримо једни с другима и 2. Адамово и Евино
изгнанство из раја, причу коју налазимо у првој књизи
Старог Завета, званој "Постање". Видите,
током поста сви на неки начин учествујемо
у некој врсти добровољног "Изласка" враћањем у реалност Старог завета,
који чека и чезне за доласком Месије,
и искупљење које је Он на крају донео кроз Свој Крст и
Васкрсење.
Дакле, током поста, ми се припремамо за Велику Недељу (Страсну недељу)
и Васкрс, прослављањем Христовог страдања и Његовог Васкрсења,
ми постављамо себе у ову старозаветну реалност
чежње за искупљењем кроз Васкрсење. Данас
ће мо говорити о теми изгнанства из раја,
и како та прича, коју многи сматрају нечим за децу,
заправо јесте битна за свако људско биће.
У ствари чак и ако не верујете у Библију
и само гледате емисију овако јер, као што видите, то је
награђивана емисија, ипак ова прича
је веома корисна и поучна. (МУЗИКА: Арво Парт "Адамово Оплакивање")
Према прва 3 поглавља Постања,
Бог је створио Адама и Еву, након стварања свега осталог.
Бог је поставио Адама и Еву на лепом месту,
званом Рајски Врт, такође познат као "рај"
Овде су живели у блиском заједништву са Богом, и у складу
са свим створењима, укључујући и једно друго. За храну,
Бог је дао Адаму и Еви све биљке и воће, сем
изузетка, једног дрвета (Мојсијева 2:17): "Ви можете
слободно јести са сваког дрвета у врту ", рекао је Бог,
"сем дрвета познања добра и зла
ви не смете јести, јер у који дан окусите са њега,
ви ће те умрети. "Тако је Бог ограничио
Адама и Еву на одређени начин. Он је поставио границу.
Сада, искрено, прва ствар која би ушла у мој ум,
да сам ја Адам и Ева, - и да су сви од нас Адам и Ева
у извесном смислу, - прва ствар која би ушла у мој ум би била:
Зашто? Мислим, "знање", звучи као добра ствар,
и ово дрво изгледа као добро као и остала ...
И, ако ово дрво заиста доводи до смрти,
зашто би га Бог поставио у овом дивном врту, и створио га
на првом месту? Имајте на уму да деца постављају слична питања када родитељи
поставе границе. Родитељ каже нешто као, "Сада морате да идете у кревет!"
Или: "Не, ми нећемо ићи напоље одмах." Дете пита:
"Зашто?" Али, вратимо се нашој причи.
Као што сви знамо, Адам и Ева нису јели од плода дрвета познања,
све док им змија није рекла да они заправо не би умрли,
и они су протерани из раја због њихове непослушности.
Јер, видите, Адам и Ева нису беспоговорно веровали
зашто је Бог поставио ову границу. Он им то није објаснио,
али је једноставно рекао шта ће бити последице за непоштовање:
смрт. У сваком случају, када им је змија дала ово
објашњење Божије мотивације, они су поверовали змији.
Текстови у Триоду на опроштајну недељу много говоре
о Адамовом лелеку, или његовој туги,
пошто је изгубио рај. Дакле, хајде да
говоримо више о овом смислу губитка, који ми заправо зовемо
обновљењем у нама самима и идентификацијом, као што улазимо у пост.
(МУЗИКА: Арво Парт је "Адамов лелек")
Постоји основна туга или осећај губитка који већина од нас
као људска бића осећају с времена на време. Неки други га идентификују
као "усамљеност", или "празнину у срцу", или у екстремном облику
депресија. Ми често тражимо да избегнемо овај осећај.
Данас држимо мобилне телефоне у близини, на пример,
да не бисмо остали сами у нашој туги ни за минут.
Неки од нас побегну у компјутерске игре сатима и сатима ...
Овај осећај је инспирисао и инспирише
лепу и тужну поезију и музику.
(МУЗИКА: Џеф Бакли пева "алелуја".)
Библија нам говори
да наш осећај губитка или туге је од губитка "раја"
што значи 2 ствари: 1. заједницу са Богом; и
2. хармонију са свим створењима, укључујући
један другог. А ми смо то изгубили, јер нисмо прихватили
границу постављену од Бога. Ово време поста нас позива да
1. идентификујемо свој осећај губитка - од заједништва са Богом и хармонијом са свом
творевином;
и 2. да прихватимо нове границе, како би
обновили свој фокус на стицање овог
изгубљеног заједништва и хармоније. Христос нам говори да смо добили улаз
у рај кроз веру у Његово Царство. Када верујући лопов
на крсту пита Исуса да га "запамти" у Његовом царству (Лк 23:42),
- И имајте на уму да лопов признаје краљевство
Христа, упркос спољној агоније и срамоти од Крста,
Христос му одговара (Лк 23:43): "Заиста вам кажем,
данас ћеш бити са мном у рају. " Ово" царство "
Христово, у коме вера отвора врата раја за верујућег
лопова, јесте оно за што смо позвани да прихватимо овде
и сада и то свакодневно, јер како нам Јеванђеље говори (ЛК 17:21) ,
"Гле, царство Божије је у вама."
Током поста ми се поново фокусирамо на такав приступ Царству
прихватањем нове групе граница на сваком нивоу
нашег свакодневног живота: Ми измењујемо наше распореде
да интензивирамо наш молитвени живот, ми постајемо екстра-пажљиви према нашем понашању и
саосећању према другима;
и ми измењујемо наш избор хране укључујући цело наше биће,
тело и душу,овом променом фокуса.
Дакле, Пост је о прихватању нове групе граница;
врсте вежби и граница, и такође
комплетни "план дијете", која промовише и наше духовно
и физичко здравље. Данас, многи од нас држе дијету,
зато што имају проблема, посебно после одређеног узраста,
постављањем одговарајућих ограничења у исхрани.
Али постављање и признавање граница
је важно не само у нашем односу са храном,
већ и у свим нашим односима: са Богом, једни са другима,
са нашим радом, нашим рачунарима, и тако даље. Ми често не разумемо
место које границе имају у нашим животима:
наше границе, границе других људи, и Божје границе.
Међутим, на крају, када губимо из вида
одговарајуће границе, губимо из вида ко смо,
и у шта верујемо. Можемо допустити
другима да наруше наше границе,
или ми можемо прекорачити границе других људи, или Божије.
И то је веома штетно за наш осећај идентитета.
Пост нам нуди нову групу граница,
коју смо добровољно прихватамо на одређено време.
Ми сортирамо "потез који води до циља," (= померамо своје границе у сопствену корист)
- Као што смо рекли на америчком енглеском, - за време,
да се усресредимо на то ко смо и шта желимо да,
као Црква, негујући наду и веру
у Христово Краљевство свакодневно, као што се припремамо
да поздравимо празник Његовог Васкрсења на
Ускрс.
(МУЗИКА: Апостиха на Васкрс: "Нека Бог васкрсне ...")
Извините!
То је то за данас, даме и господо! Срећан Пост,
Кали Саракости! Хвала.