Zeitgeist - Moving forward - Official release - 2011

U društvu koje propada, umetnost, ukoliko je prava, nužno odražava propadanje. Njena najvažnija društvena uloga je da pokaže da je svet promenljiv i doprinese da se promeni. -Ernst Fišer Nemiri uzrokovani planovima vlade da ne plate dugove. Nezaposlenost raste i nastaviće da raste prosto zato što postoji višak robe. Sav novac je pozajmljen, a duguje se bankama drugih zemalja. Novac u vidu povoljnog ličnog zajma. Filter cigarete sa aromom. Liker Kolt 45, "Koliko si seksi?" Da li SAD planira da bombarduje Iran? Amerika sponzoriše terorističke napade na Iran. Moja baka je bila divna osoba, naučila me je da igram Monopol. Razumela je da je poenta igre u sticanju. Kupovala bi sve što može i ubrzo bi postala nepobediva. I uvek isto, pogledala bi me i rekla: "Jednom ćeš da naučiš ovu igru". Jednog leta igrao sam Monopol po ceo dan i tada sam naučio da igram. Jedini način da pobediš je da kupuješ sve što možeš. Shatio sam da su novac i vlasništvo jedini način da sačuvaš rezultat. Krajem tog leta bio sam suroviji od bake, spreman i da zaobiđem pravila da bih pobedio. Na jesen smo seli da igramo. Uzeo sam joj sve. Gledao sam kako gubi i poslednji dolar i predaje se. Tada me je naučila još nečemu. Rekla mi je: "Vraćamo sve u kutiju. Kuće, hotele, železnice i komunalna preduzeća. Sva imovina i sav divni novac idu nazad u kutiju. Ništa nije bilo zaista tvoje. Prijalo ti je da ih poseduješ, ali to je postojalo i pre tebe, a postojaće i posle tebe - igrači dolaze i odlaze. Kuće i kola, titule i odeća, čak i tvoje telo." Činjenica je da se sve što sam dobio vraća u kutiju i da ću sve to da izgubim. Razmislite o tome kada dobijete najbolji posao, kupite najbolju stvar, najbolju kuću, kada se materijalno obezbedite i popnete na lestvici uspeha do najvišeg nivoa koji možete da dostignete. Kada oduševljenje splasne, a splasnuće, šta onda? Koliko daleko morate da odete da biste videli gde to vodi? Sigurno razumete da nikada neće biti dosta. Zbog toga morate da se zapitate šta je zaista važno. Seksi su! Imaju sve! Razmaženi su! Najgledaniji šou! Gentle Machine Productions predstavlja film Pitera Džozefa Dok sam bio momak i odrastao u Njujorku, odbio sam da položim zakletvu zastavi. Poslali su me kod direktora. "Zašto nećeš da položiš zakletvu kao ostali?" Rekao sam da su svi verovali da je Zemlja ravna, a nije bila. Objasnio sam da Amerika sve što ima duguje drugim kulturama i drugim narodima i da želim da položim zakletvu Zemlji i svim ljudima na njoj. Uskoro sam napustio školu i napravio laboratoriju u sobi. Počeo sam da izučavam nauku i prirodu. Shvatio sam da u univerzumu vladaju zakoni kojima i pojedinac i društvo moraju da se pokoravaju. 1929-te došlo je do kraha koji danas zovemo Velika depresija. Nisam razumeo zašto su milioni ljudi gladni, bez posla i krova *** glavom, a sve fabrike zjape prazne. Resursi su i dalje postojali. Tada sam shvatio da su pravila ekonomske igre potpuno pogrešna. Ubrzo je počeo Drugi svetski rat u kome su se narodi sistematski međusobno uništavali. Izračunao sam da bi resursi uništeni i protraćeni u ratu mogli da zadovolje potrebe svih ljudskih bića na planeti. Od tada posmatram kako čovečanstvo ide ka sopstvenom istrebljenju, kako se dragoceni ograničeni resursi neprestano zloupotrebljavaju i uništavaju zbog profita i slobodnog tržišta, kako se društvene vrednosti gube i svode na izveštačeni materijalizam i bezumnu potrošnju i kako moć monetarnog sistema kontroliše političke strukture u prividno slobodnim društvima. Imam 94 godine i moja otuđenost je ista kakva je bila i pre 75 godina. Ovo sranje mora da prestane. ZEITGEIST (DUH VREMENA) ZEITGEIST: KORAK DALJE "Ne sumnjajte da mala grupa pametnih, posvećenih ljudi može da promeni svet. Do promena samo tako i dolazi." -Margaret Mid Prvi deo: Ljudska priroda Ako se bavite naukom, od početka se baviš pitanjem šta nas određuje, nasleđe ili sredina. To liči na izbor Koka-Kola ili Pepsi, Grci ili Trojanci. Dilema nasleđe ili vaspitanje je krajnje pojednostavljeno shvatanje mogućih uticaja, jer čak i način na koji naše ćelije reaguju na nedostatak energije utiče na to ko smo na najindividualnijim nivoima naše ličnosti. Rezltat je lažna podela koja ili prirodne ili sredinske uslove stavlja iznad onih drugih. Shvatanje da je život DNK i kod svih kodova, Sveti Gral, da je sve određeno njime, ili perspektiva društvenih nauka da smo "društvena bića" a da biologija treba da proučava buđ, da su ljudi nezavisni od nasleđa. Oba gledišta su besmislena. Istina je da je nemoguće razumeti kako biologija funkcioniše izvan konteksta okruženja. [To je genetika] Jedno od najpogrešnijih, ali široko rasprostranjenih i potencijalno opasnih shvatanja je da je ponašanje u potpunosti određeno genetkom. Šta to znači? Mnogo suptilnih stvari ako poznajete modernu biologiju, ali za većinu to jednostavno znači deterministički pogled na život ukorenjen u biologiji i genetici. Geni ne mogu da se menjaju, oni su takvi kakvi jesu i zato se resursi ne troše na pokušaj da se poprave. Ne ulagati energiju u pokušaje da se poboljša društvo bilo bi isto tako besmisleno. [Bolest] Uobičajeno mišljenje je da su stanja poput hiperaktivnosti ili šizofrenije genetski programirana. To nije istina, ništa nije genetski programirano. Mali broj bolesti vrlo retko zastupljenih kod ljudi je genetski određeno. Za većinu složenih stanja postoje genetske predispozicije, ali predispozicija nije isto što i predodređenost. Traženje izvora oboljenja u genomu u startu je osuđeno na propast, jer većina oboljenja nije genetski predodređena. Srčana oboljenja, rak, moždani udari, reumatska oboljenja, autoimuna stanja, mentalno zdravlje, bolesti zavisnosti... Ništa od ovoga nije genetski predodređeno. Od sto žena koje dobiju rak dojke samo sedam nosi taj gen, a ostale ga nemaju. Ni od sto žena koje imaju taj gen sve ne dobiju rak. [Ponašanje] Geni ne utiču da se ponašamo na određen način bez obzira na okolnosti. Oni omogućavaju različite reakcije na okruženje. U stvari, mnogi uticaji iz ranog detinjstva i način vaspitanja dece deluju na ispoljavanje gena. Geni se aktiviraju i deaktiviraju da bi preusmerili razvoj tako da odgovara sredinskim uticajima. Ovo potvrđuje studija o žrtvama samoubistva u Montrealu. Autopsije njihovih mozgova pokazale su da su oni (a radilo se uglavnom o mlađim osobama) bili zlostavljani kao deca i da je zlostavljanje to koje je dovelo do genetske promene u mozgu. Reč je o epigenetskom uticaju. "Epi" znači na vrhu, tako da sredina u stvari određuje da li će određeni geni da se aktiviraju ili deaktiviraju. U studiji na Novom Zelandu u gradu Dunedin nekoliko stotina pojedinaca je proučavano od rođenja do dvadesete godine. Otkrili su da je moguće identifikovati genetsku mutaciju, abrormalni gen koji je na neki način povezan sa predispozicijom da se počini nasilje, ali samo ako je pojedinac bio izložen nasilju kao dete. Ljudi sa takvim genom nisu više skloni nasilju, stopa nasilja je kod njih čak i manja nego kod ostalih, ako u detinjstvu nisu zlostavljani. Objasniću na primeru da geni nisu presudni. Postoji tehnika kojom se eliminiše speifičan gen kod miša. Ni potomci ga neće imati ako ga odstranite. Taj gen je odgovoran za protein koji utiče na učenje i pamćenje. Kada odstranite taj gen miš ne može da uči. Geni određuju inteligenciju? Nepoznato u ovom istraživanju, iako su ga objavili svi mediji, je da ako se miševi odgaje u stimulativnom okruženju, a ne u kavezu, potpuno nadoknade taj nedostatak. Ako danas kažemo da je neko ponašanje genetsko, ako to uopšte smemo da kažemo, govorimo da geni utiču na način reagovanja organizma na okolinu, da mogu da utiču na njegovu spremnost da se nosi sa izazovima iz sredine. Većina ne podrazumeva ovo pod tim. Nemojte pogrešno da me shvatite, ali nastavljanje sa pričom da je sve genetski, nije daleko od eugenike i sličnih stvari. To je rasprostranjena i vrlo opasna zabluda. Postoji ozbiljan problem sa biološkim objašnjenjem nasilja. Ta hipoteza je potencijalno opasna i varljiva i može zaista da nanese zlo. Ako verujete u to, reći ćete da ništa ne može da se uradi da se promeni sklonost tih ljudi ka nasilju i da možemo samo da ih zatvorimo ili ubijemo. Zanemarujete potrebu da se promeni društvena sredina i preduslovi koji navode ljude da budu nasilni, jer je to nevažno. Genetski argument dozvoljava lukzuz ignorisanja društvenih i istorijskih činilaca. Luis Menand je u "Njujorkeru" pronicljivo napisao: "Objašnjenje da je sve genetski predodređeno ne ugrožava postojeće stanje stvari. Zašto bi iko bio nesrećan ili se ponašao antisocijalno kada živi u najslobodnijoj i najnaprednijoj zemlji na svetu? To nije do sistema, razlog je neka greška u čoveku." Odlično je to rekao. Genetski argument dozvoljava ignorisanje društvenih, ekonomskih i političkih činilaca koji u stvari izazivaju mnoga problematična ponašanja. [Studija slučaja: Zavisnost] Zavisnost se obično povezuje sa drogom, ali gledajući šire, zavisnost je svako ponašanje povezano sa žudnjom za privremenim olakšanjem i dugoročnim negativnim posledicama. Osoba sve više gubi kontrolu i želi i obećava da će da prestane, ali ne može. Kad to razumete, vidite da ima još mnogih zavisnosti sem narkomanije. Zavisnost od rada, kupovine, interneta, video igara. Zavisni od moći je imaju, ali uvek hoće još. Korporacije uvek žele da poseduju više. Zavisnost od nafte ili bar od zarade i onoga što zahvaljujući nafti imamo. Pogledajte negativne posledice po okolinu. Uništavamo planetu na kojoj živimo zbog raznih zavisnosti. Zavisnosti imaju pogubnije društvene posledice nego kokain i *** na moje pacijente. A ipak, one se nagrađuju i poštuju. Direktor duvanske kompanije sa najvećim profitom ima najveću platu. Ne snosi nikakve zakonske posledice. Poštovani je član upravnih odbora nekoliko kompanija. Bolesti izazvane pušenjem ubiju godišnje 5.5 miliona ljudi u svetu, četristo hiljada samo u SAD-u. Ti ljudi su zavisni od profita i to toliko zavisni da poriču posledice svojih postupaka, a to je tipično za zavisnike. Prestižno je biti navučen na profit bez obzira na cenu. Dakle, prihvatljivo i prestižno su proizvoljni fenomeni u našem društvu i što veća šteta, to zavisnost izaziva veće poštovanje. [Mit] Mit je da droga stvara zavisnost. Rat protiv nje se bazira na ideji da ako zabraniš drogu, obračunaćeš se sa zavisnošću. Ako zavisnost shvatimo šire, videćemo da nijedna supstaca ili ponašanje sami po sebi ne stvarajuju zavisnost. Mnogi kupuju, a nisu kupoholičari. Nisu svi zavisni od hrane. Svi koji piju nisu alkoholičari. Pitanje je šta izaziva zavisnost. Kombinacija podložne osobe i potencijalno zarazne supstance ili ponašanja čini da se zavisnost razvije. Ukratko, zavisnost ne izaziva droga, već podložnost osobe dovodi do zavisnosti od supstance ili ponašanja. [Životna sredina] Da bismo razumeli šta neke ljude čini podložnima, pogledajmo njihova iskustva. Stara, ali i dalje široko rasprostranjena ideja da je zavisnost genetska je naučno neodrživa. Naprotiv, određena životna iskustva čine ljude podložnima. Ona ne samo da formiraju karakter i psihološke potrebe čoveka, nego i sam mozak, a taj proces počinje još u materici. [Prenatalni period] Utvrđeno je da ako se majke u trudnoći nerviraju, deca često razviju osobine koje utiru put zavisnostima. Razvoj je oblikovan psihološkim i socijalnim okruženjem. Na čovekovu biologiju utiču životna iskustva još iz materice. Okruženje deluje na nas i pre rođenja, dok smo još fetusi putem informacija koje dolaze kroz majčinu cirkulaciju, hormone, hranljive materije. Odličan primer za ovo je holandska Gladna zima. Tokom nacističke okupacije Holandije 1944-te sva hrana je prebačena u Nemačku. Za tri meseca je više desetina hiljada ljudi umrlo od gladi. Kakve su posledice ovoga? Da ste tada bili fetus u drugom ili trećem tromesečju, naučili biste nešto posebno. Pokazalo se da je to period kada telo uči o svom okruženju. Koliko je preteće to mesto napolju? Koliko izdašno? Koliko hrane stiže kroz majčin sistem? Ako ste gladovali tokom tog perioda, telo vam je zauvek programirano da oskudeva u šećeru i masnoćama, pa čuva i najmanje količine. Ako ste tada bili fetus u Holandiji, sada verovatno imate visok krvni pritisak i poremećen metabolizam. Tu se uticaj okruženja neočekivano pojavljue. Potomci laboratorijskih životinja izloženih stresu u trudnoći skloniji su kokainu i alkoholu kad porastu. Jedno britansko istraživanje navodi da žene maltretirane u trudnoći u posteljici imaju viši nivo hormona stresa kortizola i da njihova deca imaju predispozicije za stvaranje zavisnosti. Stres pre rođenja priprema teren za razna mentalna oboljenja. Izraelsko istraživanje dece čije su majke bile trudne pred početak rata 1967-me pokazuje da njihovi potomci češće imaju šizofreniju u odnosu na ostale. Ima mnogo dokaza da prenatalni uticaji imaju veliki uticaj na razvoj ljudi. [Rano detinjstvo] Razvoj čovekovog mozga se odvija uglavnom posle rođenja i pod uticajem okoline. Uporedite čoveka sa konjem koji trči čim se rodi i videćete da smo vrlo nerazvijeni. Priznaćete da takvu snagu, koordinaciju pokreta i oštrinu vida ne razvijemo do druge godine života. To je zato što se mozak konja razvija u sigurnosti materice, a kod nas počinje posle rođenja. Kako naša glava raste, razvijamo se u ljudsko biće, a razvoj prednjeg dela mozga je ono što odlikuje našu vrstu. Pritom hodamo dvonoške, što rezultira sužavanjem karlice. Zbog uže karlice i veće glave rađamo se pre vremena. Mozak životinja se razvija unutar materice, a kod ljudi posle rođenja i u velikoj meri je pod uticajem okoline. Koncept nervnog Darvinizma znači da se sklopovi na koje sredina pozitivno utiče razviju optimalno, a da se ostali ili ne razviju ili ne razviju optimalno. Ako bebu sa savršenim vidom držite u mraku pet godina, oslepeće, jer je neuronima vida za razvoj potrebno svetlo. Bez podsticaja čak i sklopovi aktivni po rođenju atrofiraju i izumru, a novi se ne razvijaju. [Pamćenje] Važan uticaj na ponašanje odrasle osobe imaju rana iskustva, čak i ona najranija, iskustva do kojih ne doseže sećanje. Postoje dve vrste pamćenja. Eksplicitno pamćenje je ono kada možete da se setite činjenica, detalja, epizoda, okolnosti. Deo mozga koji kodira sećanje, hipokampus, ne počinje razvoj pre godinu i po dana, a završava ga mnogo kasnije. Zbog toga se skoro niko ne seća prvih 18 meseci. Postoji i druga vrsta, implicitno, emotivno pamćenje. U njemu se emotivna iskustva i tumačenje koje dete stvara integrišu u mozgu u mreže, koje se ispoljavaju i bez određenog sećanja. Jasan primer za to je što se usvojeni ljudi često osećaju odbačenima. Ne sećaju se usvajanja, ni odvajanja od majke jer nemaju čime da se sete, ali sećanja na razdvajanje i odbacivanje ostaju urezana u mozgu. Oni češće nego drugi osećaju odbačenost i emotivnu uznemirenost, kada misle da nisu prihvaćeni. Kod usvojenih osoba ovo je izraženo zbog funkcije implicitne memorije. Prema literaturi i mom iskustvu, ljudi koji pate od zavisnosti većinom su bili zlostavljani kao deca ili su pretrpeli velike emotivne gubitke. Emotivno i implicitno oni pamte svet koji nije bezbedan ni prijateljski, staratelje kojima nisu verovali i odnose nesigurne za prepuštanje. Zbog toga se ne upuštaju u bliske odnose, ne veruju starateljima, lekarima i drugima koji žele da pomognu, a svet vide kao nesigurno mesto. Za to je odgovorna isključivo implicitna memorija koja pamti potisnute detalje. [Dodir] Prevremeno rođena deca mesecima su u inkubatorima okružena aparatima. Danas znamo da deset minuta milovanja dnevno ubrzava razvoj mozga. Ljudski dodir je ključan za razvoj, a bebe koje niko ne uzme u ruke umiru. Ljudima su neizmerno važni dodir i bliskost. U našem društvu postoji sklonost da se roditeljima govori da ne drže decu u rukama kada plaču da ih ne bi razmazili, ili da bi naučila da spavaju noću. Zanemarujemo dečje potrebe. Čak i ako odustanu i nastave da spavaju, mozak im se samo ugasi. Tako se brane da ne pate zbog roditeljskog napuštanja, ali indirektno ona pamte da nikoga nije briga. [Detinjstvo] Mnoge razlike su izgrađene u ranom detinjstvu. Naravno da se iskustva roditelja sa životom u nemaštini, prenose na decu i kroz postporođajnu depresiju majke, i kada su roditelji nervozni sa decom jer su imali loš dan ili su jednostavno premoreni. Sada već veoma dobro znamo da ta iskustva usmeravaju dečji razvoj, Senzitivnost deteta nije greška evolucije, ona postoji i kod drugih vrsta, čak se i sadnice prilagođavaju okruženju u kome niču. Ljudi se prilagođavaju društvenim odnosima. To znači da su pažnja ili odbijanje koje iskusiš u detinjstvu u stvari, uzorak sveta u kome odrastaš. Kada odrastaš boreći se za ono što želiš, čuvaš leđa, gledaš sebe, ne veruješ nikome, i kada rasteš u u društvu u kome zavisiš od zajedništva, saradnje, empatije, dobrih odnosa sa drugima ljudima, prolaziš kroz drugačiji emotivni i kognitivni razvoj. Zahvaljujući ranoj osetljivosti, roditelji su, iako nesvesno, sistem za prenošenje iskustava o svetu u kome živimo. Dečiji psihijatar, Vinikot, kaže da u detinjstvu dve stvari mogu da krenu po zlu. Ili se desi nešto što ne treba, ili se ne desi nešto što treba. U prvoj grupi su dramatična, nasilna iskustva i napuštenost mnogih pacijenata koji su zavisnici. Nije trebalo da se desi, ali jeste. Često čak i kad ne postoji stres, deca ne dobijaju preko potrebnu koncentrisanu pažnju roditelja. Ona nisu ni zlostavljana, ni zapostavljana ni traumatizovana, ali im roditelji nisu emotivno dostupni do čega dolazi zbog stresova u roditeljskom okruženju. Psiholog Alan Šor zove to "najbližim napuštanjem". Roditelji su fizički prisutni, a emotivno odsutni. Proveo sam četrdesetak godina života radeći sa najvećim nasilnicima, ubicama i siledžijama pokušavajući da shvatim šta izaziva nasilje. Otkrio sam da su najnasilniji kriminalci kao deca bili žrtve zlostavljanja kakva nisam mogao ni da zamislim da postoje. Nisam imao ideju kakvim su sve izopačenostima izložena deca u našem društvu. Najnasilniji ljudi su i sami preživeli pokušaje ubistva, često od strane roditelja ili drugih bliskih osoba, ili su bili svedoci ubistava najbližih članova porodice. Buda tvrdi da je sve međuzavisno. Kaže: "U jednom je sve, u svemu jedno". Ništa ne može da se razume nezavisno od sredine. List sadrži sunce, nebo i zemlju. Danas znamo da to važi svuda, posebno u ljudskom razvoju. Moderna nauka to zove bio-psiho-socijalna priroda ljudskog razvoja. Biologija ljudi veoma zavisi od interakcije sa društvenim i psihološkim okruženjem. Psihijatar i istraživač Danijel Sigel sa Univerziteta u Los Anđelesu koristi termin "interpersonalna neurobiologija", što znači da rad nervnog sistema umnogome zavisi od ličnih odnosa. Pre svega sa starateljima i drugim važnim figurama u životu, a zatim i sa čitavom kulturom. Ne možemo da razdvojimo neurološko funkcionisanje čoveka od okoline u kojoj je odrastao i u kojoj živi. To je tako čitavog života, ne samo kada smo nemoćni i zavisimo od drugih, nego i kad odrastemo, sve do smrti. [Kultura] Ljudi su živeli u različitim društvima. Društva u kojima se lovilo i sakupljao plen bila su veoma egalitarna, zasnovana na podeli hrane i razmeni dobara. Male grupe ljudi živele su od lova i potrage za hranom. Bili su okruženi ljudima koje poznaju celog života, rođacima i članovima porodica. U tom svetu bilo je velike fluidnosti između različitih grupa, a veoma malo materijalnih dobara. Tako izgleda skoro cela ljudska istorija. To omogućava mnogo drugačiji svet. Ono što dobijamo je smanjenje nasilja. Organizovano nasilje nije postojalo kroz celu istoriju čovečanstva i to je opštepoznato. Gde smo pogrešili? Nasilje nije univerzalno. Nije simetrično raspoređeno među ljudima. Količina nasilja varira u različitim društvima. Postoje društva praktično bez nasilja, dok druga uništavaju sama sebe. Neke anabaptističke verske grupe upražnjavaju strogi pacifizam kao Amiši, Menoniti i Huteriti. Unutar ovih grupa, kao kod Huterita još nije zabeležen slučaj ubistva. U velikim ratovima, poput II svetskog, prilikom mobilizacije, ljudi su odbijali da služe vojsku. Radije su išli u zatvor. U kibucima u Izraelu stopa nasilja je toliko niska da kriminalno sudstvo često šalje prestupnike, ljude koji su počinili zločin, da žive u kibicima da bi naučili da žive bez nasilja. Tamo se tako živi. Društvo nas u značajnoj meri oblikuje. Društvo u širem smislu podrazumeva i teološke, metafizičke, jezičke uticaje. Okruženje utiče i na to da li život shvatamo kao greh ili nešto lepo, plaćamo li u zagrobnom životu cenu za način života, ili je to nevažno. Sva velika društva su individualistička ili kolektivistička, i u njima se ljudi razlikuju, imaju različite stavove a verujem i različite mozgove. Amerika je izrazito individualističko društvo. Kapitalizam je sistem koji omogućava sve veće napredovanje u piramidi, ali sve manje sigurnosnih mreža. Što je društvo slojevitije, srećete sve manje vršnjaka i ljudi sa kojima možete da imate odnose, a sve više neslaganja i beskonačnih hijerarhija. Svet u kome nemate partnere je svet sa malo altruizma. [Ljudska priroda] Nemoguć zadatak je da probamo da iz ugla nauke razumemo kakva je priroda ljudske prirode. Svesni ste na neki način da priroda ljudske prirode nije ograničena sama sobom. Kod ljudi postoji više društvenih razlika nego kod svih drugih vrsta, više sistema verovanja, porodičnih struktura, načina vaspitanja dece. Naš kapacitet za različitost je ogroman. U našem društvu akcenat je na takmičenju i bezobzirnom iskorišćavanju drugih ljudi. Profitiranje na problemima drugih i veoma često stvaranje problema zarad ostvarivanja profita vladajuća ideologija opravdava pozivajući se na nepromenljivu ljudsku prirodu. Dakle, mit našeg društva je da su ljudi prirodno konkurentno nastrojeni, osobeni i sebični. Stvarnost je sasvim suprotna. Ljudi imaju određene potrebe i jedini način da se shvati naša priroda je da se one prepoznaju. Ljudi imaju potrebu za druženjem i bliskošću, da vole, da budu voljeni i prihvaćeni onakvi kakvi su. Ako su ove potrebe zadovoljene, razvijamo se u saosećajne, kooperativne i empatične osobe. Dakle, česte suprotnosti u društvu u stvari su poremećaji ljudske prirode, jer malo njih ostvaruje svoje potrebe. Može da se govori o ljudskoj prirodi, ali samo o osnovnim potrebama koje su instinktivne i rezultiraju određenim osobinama ako su zadovoljene, a potpuno drugačijim ako nisu. Dakle, kada shvatimo da je ljudski organizam, koji je veoma prilagodljiv i omogućava opstanak u različitim uslovima, uslovljen zahtevima sredine i ljudskim potrebama, ukazuje se socijalni imperativ. Kao što telu treba hrana, ljudski mozak traži pozitivne stimulanse iz okruženja tokom celog razvoja, a istovremeno ima potrebu za zaštitom od negativnih uticaja. Ako se ne desi ono što treba, ili se dogodi šta ne treba, jasno je da se otvaraju vrata ne samo mnogim mentalnim i fizičkim bolestima, nego i mnogim štetnim ponašanjima. Ako usmerimo pažnju ka spolja i pogledamo današnji svet, moramo da se zapitamo da li su savremeni uslovi života dobri za naše zdravlje, da li temelj našeg socio-ekonomskog sistema pozitivno utiče na ljudski i društveni napredak ili naše društvo ide protiv osnovnih zahteva evolucije neophodnih da se stvori i održi lično i društveno blagostanje? [Drugi deo: Socijalna patologija] Pitate se gde sve počinje? Naša stvarnost je, u stvari, svet u stanju kumulativnog kolapsa. [Tržište] Ono počnje sa Džonom Lokom koji je uveo privatnu svojinu. On daje tri pretpostavke pravednog privatnog prava i svojine: mora da ostane dovoljno za druge, svojina ne sme da se ošteti, i najvažnija, mora da se uloži rad u nju. Ako udružite svoj rad sa svetom, imate pravo na proizvod. Dok ima dovoljno za ostale, dok ne oštećujete svojinu i ne dozvoljavate da propada, sve je u redu. Dugo je radio na raspravi o vladi koja je i danas kanonski tekst za ekonomska, politička i pravna tumačenja i nezabilazno štivo u udžbenicima. Postavio je ove pretpostavke, ali dok još razmišljate da li ste za privatnu svojinu, jer Lok pruža solidnu i snažnu odbranu privatne svojine u ovom tekstu, on ih odbacuje. Radi to lako, u jednoj rečenici. Kaže: "Novac je uveden prećutnim pristankom ljudi...", ali pri tome ne kaže da pretpostavke više ne važe, a upravo je tako. Više nije reč o proizvodu, o imovini koju stičete svojim radom, već novac kupuje rad. Više nije važno da li ostaje dovoljno za druge, niti da li to nekom šteti. Novac, kao ni zlato, ne može da izgubi vrednost, pa ne može biti ni uzrok gubitaka, što je smešno - nije reč o novcu, već o posledicama. To su sve same besmislice. Najalarmantnija je logička iluzija koja mu prolazi, jer odgovara interesima vlasnika kapitala. Adam Smit ide još dalje i dodaje i religiju na to. Lok kaže da je bog sve stvorio, njegovo je pravo, a Smit dodaje da nije samo njegovo. Nije baš to rekao, ali tako ispada, jer kaže da se ne radi samo o vlasništvu, već o predodređenosti, zadatosti. Zadati su investitori koji kupuju rad. Zadat je i rad koji kupuju i ostvareni profit i nastala nejednakost. Sve je to zadato. To je ta njegova velika ideja, kao i ostale, usput predstavljena. Ono što ljudi prodaju je ponuda, ono što se kupuje je potražnja. Kako bismo mogli da izjednačimo ponudu i potražnju i postignemo ravnotežu? Ovo je jedan od osnovnih ciljeva ekonomije, a on kaže da će to da uradi "nevidljiva ruka tržišta". Tako dolazimo do "Boga". Prema Loku, samo nam nije dao pravo na svojinu, potrebna sredstva i prirodna prava. Sada je sistem postao Bog. Morate da pročitate celo Smitovo "Bogatstvo naroda" da biste našli ovaj citat: "Nedostatak osnovnih sredstava ograničava reprodukciju siromašnih. Priroda može da se izbori sa ovim jedino eliminisanjem svoje dece." Anticipirao je tamnu stranu teoriju evolucije mnogo pre Darvina. Zvao ih je "radnička rasa". Kao što vidite, radi se o rasizmu i opravdava se ubijanje nebrojeno mnogo dece, jer nevidljiva ruka ujednačava ponudu i potražnju. Vidite koliko je "Bog" mudar ? Danas ima mnogo zaraznih, smrtonosnih, eko-genocidalnih pojava koje, na neki način, imaju začetak u Smitovoj teoriji. Kada se osvrnemo na originalni koncept tzv."slobodnog tržišta" - kapitalistički sistem koji su stvorili prvi ekonomisti poput Smita, vidimo da je namena "tržišta" bila razmena stvarne, opipljive i korisne robe. Smit nije ni pretpostavio da će najunosniji ekonomski sektor postati arena za finansijsku razmenu, takozvano ulaganje, gde se novac stiče kretanjem drugog novca u igri izvan zakona koja ne donosi nikakvu korist društvu. Bez obzira na Smitovu nameru, sve to se dešava zbog osnovnog principa ove teorije: novac se tretira kao roba. U svim svetskim ekonomijama, bez obzira na društveni sistem, za novcem se juri isključivo zbog novca. Suština ideje kojoj je Adam Smit u svojoj religioznoj raspravi mistično kvalifikovao kao „nevidljivu ruku” je da će uski sebični interes sticanja te fiktivne vrednosti nekako magično iznedriti ljudsko i društveno blagostanje i napredak. Realnost je da se interes monetarnog podsticaja, koji neki zovu „novčanim aspektom vrednosti”, potpuno odvojio od temeljnog životnog interesa koji bismo mogli nazvati „životnim aspektom vrednosti”. Posledica je kompletna zbrka u ekonomskoj doktrini između ta dva aspekta. Smatra se da novčani aspekt vrednosti obezbeđuje životnu vrednost, da ako se proda više robe i BDP (bruto domaći proizvod) raste raste i blagostanje, a da BDP možemo smatrati osnovnim pokazateljem društvenog zdravlja. Eto tu vidite zabunu. Govori se o novčanom aspektu vrednosti koji čine svi prihodi dobijeni prodajom robe, a oni to brkaju sa životnom reprodukcijom. Dakle, na samom početku u sistem je ugrađen amalgam novčanog i životnog aspekta vrednosti. Imamo posla sa strukturnom zabunom koja postaje sve pogubnija kako se novčani aspekt udaljava od proizvodnje uopšte. Ovo je sistemska greška i to fatalna sistemska greška. [Dobro došli u mašinu] Danas se retko čuje da iko govori o napretku u svojoj zemlji ili društvu u kontekstu fizičkog blagostanja, sreće, poverenja ili socijalne stabilnosti. Ekonomski pokazatelji nam se prezentuju na apstraktan način. Bruto domaći proizvod, indeks cena, vrednost akcija, stopa inflacije i tako dalje. Govori li to išta o realnoj vrednosti kvaliteta života ljudi? Ne. To su samo novčani pokazatelji i ništa više. Bruto domaći proizvod (BDP) zemlje je vrednost prodatih dobara i usluga. On se dovodi u vezu sa životnim standardom ljudi. U SAD je na zdravstvo potrošeno 17% BDP-a u 2009. godini, što je više od 2,5 triliona dolara. To je pozitivan ekonomski pokazatelj. Po toj logici bilo bi čak i bolje za ekonomiju SAD da zdravstvene usluge koštaju još više. Tri ili pet triliona dolara kreiralo bi veći rast, više radnih mesta, a ekonomisti bi time dokazivali visok životni standard u zemlji. Čekajte malo, šta zdravstvena zaštita reprezentuje? Bolesne ljude i ljude na samrti. Bap tako, što je više bolesnih u Americi, ekonomija je jača. Ne preterujem i nisam ciničan. Ako pogledamo sa strane, vidimo da BDP ne odražava stanje zdravlja na bilo kom nivou, nego je, u stvari, mera industrijske neefikasnosti i socijalne degradacije. Što BDP više raste, stvari postaju sve gore po lični i socijalni integritet i životnu sredinu. Morate da stvarate probleme da biste pravili profit. U postojećem poretku nema dobiti od spašavanja života, vraćanja prirodne ravnoteže, od pravde, mira ili bilo čega sličnog. U tome jednostavno nema profita. Postoji jedna izreka: „Donesi zakon i napravićeš posao.” Praviš ga ili advokatu ili nekom drugom. Kriminal, dakle, pravi posao, baš kao što ga pravi i nesreća na Haitiju. U SAD-u imamo oko dva miliona zatvorenika od kojih su mnogi u privatnim zatvorima. Deonice Vakenhata, američke popravne korporacije, zavisi od trenutnog broja zatvorenika. To je bolesno, ali je to odraz onoga što ekonomska logika nalaže. Kakav je to ekonomski obrazac, šta održava naš ekonomski sistem? Potrošnja. Još tačnije, ciklična potrošnja. Kada se spustimo do temelja tržišne ekonomije, ostaje obrazac monetarne razmene koja ne sme da se zaustavi, čak ni bitnije uspori, ako želimo da opstane nama poznati svet. Na ekonomskoj pozornici glavni glumci su zaposleni, poslodavac i potrošač. Zaposleni prodaje rad za platu poslodavcu. Poslodavac ostvaruje prihod prodajom roba i usluga potrošaču, a potrošač je samo druga uloga zaposlenog i poslodavca, njihovo trošenje omogućava sistemu nastavak neprestane potrošnje. Sistem globalne trgovine zasniva se na pretpostavci da će uvek biti dovoljno potražnje u društvu da se novac brzo okrene i da se održi potrošački proces. Što je brži tempo potrošnje, to je veći tzv. ekonomski rast i tako se mašina okreće. Samo malo. Mislio sam da je ekonomija namenjena štednji. Zar štednja ne podrazumeva zaštitu, efikasnost i smanjenje gubitaka? Kako sistem koji zahteva potrošnju, što veću to bolju, efikasno š*** ili štedi? Nikako. Cilj tržišnog sistem je poptuno suprotan onome što bi ekonomija trebalo da bude: efikasna i orijentisana na potrošača i materijal za proizvodnju dobara potrebnih za svakodnevni život. Naša planeta ima ograničene resurse. Bili su potrebni milioni godina da nastane nafta, a milijarde da nastanu minerali. Sistem koji namerno podržava ubrzanu potrošnju zarad ekonomskog rasta je ludilo koje vodi uništenju ekosistema. Smanjenje otpada bi bilo efikasno. Smanjenje otpada? Ovaj sistem je puniji otpada nego bilo koji drugi sistem u istoriji planete. Svaki aspekt organizacije života je u kritičnom stanju i preti da se raspadne i sruši. Svi relevantni časopisi u proteklih 30 godina govore isto: svi aspekti života su u lošem stanju, kao i socijalni programi, dostupnost vode... Probajte da nađete neki aspekt života koji nije ugrožen i narušen. Ne možete. Nema nijednog i to je vrlo zabrinjavajuće. Ne shvatamo uzročno-posledični mehanizam, niti ga prihvatamo. Bezumno nastavljamo dalje, iznova i iznova radimo isto čak i kada je očigledno da ne funkcioniše. Činjenica je da se ne radi o ekonomskom sistemu, već upravo suprotno, anti-ekonomskim sistemom [Anti-ekonomija] Poznato je da konkurentni tržišni model ima za cilj "stvaranje najkvalitetnijih dobara po najnižoj ceni". Tim konceptom se opravdava konkurentnost na tržištu. Pretpostavlja se da je kranji rezultat proizodnja dobara boljeg kvaliteta. Ako rešim da napravim sto, prirodno je da želim da ga napravim od najboljeg mogućeg materijala da bi trajao što je duže moguće. Zašto da pravim nešto nekvalitetno pa da posle to radim opet, trošeći još materijala i energije? Iako je to logično u fizičkom svetu, u tržišnom svetu smatra se iracionalnim i ne dolazi u obzir. Ne možete da proizvodite najkvalitetniji proizvod ako želite da održite prednost na tržištu i ostanete pristupačni potrošaču. Bukvalno sve što se pravi u globalnoj ekonomiji je lošeg kvaliteta čim se proizvede, jer je matematički nemoguće napraviti visokotehnološki, efikasan i strateški održiv proizvod. Ovo se događa jer tržišni sistem zahteva da "cenovna efikasnost", potreba da se smanje troškovi, postoji u svakom segmentu proizvodnje, od cene rada do cene materijala, pakovanja... Ova strategija se koristi da bi se osiguralo da se kupuju njihovi proizvodi pre nego proizvodi konkurencije, koja radi istu stvar da bi im proizvodi bili konkurentni i pristupačni. Ova rasipnička posledica sistema naziva se "unutrašnja zastarelost". Ovo je samo deo većeg problema. Vodeći princip tržišne ekonomije, koga nema ni u jednom udžbeniku, je sledeći: "Ništa ne može da ima duži vek trajanja od onoga što može da se izdrži da bi se nastavila ciklična potrošnja" Važno je da se stvari kvare i da im rok ističe nakon nekog vremena. Ovo se naziva "planirana zastarelost" i to je kamen temeljac tržišne strategije svih proizvodnih korporacija. Malo njih priznaje da ova strategija postoji i najčešće je maskiraju kao "unutrašnju zastarelost", koju smo spominjali i ignorišu i čak zataškavaju napretke u tehnologiji i mogućnost stvaranja trajnijeg proizvoda. Kao da već nije dovoljno štetno to što sistem sprečava dugotrajnost i efikasnost dobara, planirana zastarelost namerno smatra dugotrajnost proizvoda lošom za održivu cikličnu potrošnju, a samim tim i za tržište. Drugim rečima, održivost proizvoda zapravo je obrnuta ekonomskom rastu i zato postoji direktan podsticaj da se obezbedi kratak rok trajanja svake proizvedene stvari. Sistem nikako drugačije ne bi funkcionisao. Samo jedan pogled na more deponija širom sveta pokazuje realnost „zastarelosti”. Milijarde jeftino napravljenih telefona, računara i ostale tehnologije pune plemenitih, teško dostupnih materijala poput zlata, koltona i bakra, propadaju u ogromnim količinama. Radi se uglavnom o prostim kvarovima koji bi se u društvu orijentisanom na čuvanje lako popravili, čime bi rok trajanja bio produžen. Nažalost, koliko god to bilo logično, u stvarnosti, na planeti sa ograničenim resusima, posmatrano sa tržišnog aspekta, to je nesumnjivo neisplativo. U jednoj rečenici: "Efikasnost, održivost i očuvanje neprijatelji su našeg ekonomskog sistema." Isto kao što se fizička dobra stalno proizvode i umnožavaju bez obzira na uticaj na okruženje, i uslužna industrija funkcioniše po istom sistemu. Ne postoji novčana korist od rešavanja problema koji su trenutno prisutni. Isto tako, poslednje što medicinske institucije žele je lek za bolesti kao što je rak, jer bi se time izgubilo mnogo radnih mesta i novca. Isto tako, kriminal i terorizam su dobra stvar, bar sa ekonomskog aspekta, jer zapošljavaju policiju. koja kupuje skupe proizvode za obezbeđenje, da ne govorimo o isplativosti zatvora koji su privatni i stvaraju profit. Šta je sa ratom? Ratna industrija u Americi ima ogromnog udela u BDP-u. To je najprofitnija industrija, a pravi oružje za ubijanje i uništavanje. Omiljena igra ove industrije je da diže stvari u vazduh, pa da ih onda ponovo gradi, što vidimo po milijardama dolara potrošenih na rat u Iraku. Poenta je da su negativne odlike društva vrlo isplative za industriju, a da su pokušaji rešavanja problema, očuvanja i zaštite životne sredine potpuno ekonomski neodrživi. Upravo zato, kad god vidite da BDP raste u nekoj zemlji svedoci ste povećanja potreba bilo stvarnih ili izmišljenih. Potražnja je, po definiciji, posledica neefikasnosti. Veća potražnja znači veću neefikasnost. [Poremećen sistem vrednosti] Američki san je zasnovan na razularenoj potrošnji. Zasnovan je na činjenici da su masovni mediji, a naročito komercijalno reklamiranje korporacija koje zahtevaju stalni rast, isprali mozak većini ljudi u Americi i svetu. Tvrdnja da je posedovanje stvari i mogućnost neograničene kupovine preduslov za sreću, jednostavno nije tačna. Zašto ljudi onda i dalje kupovinom podržavaju ekološki genocid, čiji su efekti kumulativni? Ovo je klasično uslovljavanje. Određeno ponašanje im je nametnuto i to rezultira određenim ponašanjima i ciljevima. Koriste sva raspoloživa sredstva i hvale se kako mogu da uđu čak i u umove odojčadi. Ono što deca slušaju od malena uslovljava ih ka brendovima. Sad razumete kako su ljudi postali takve budale. Naučeni su da budu takvi. Sistem vrednosti je poremećen. Ovo je potvrda o podložnosti ljudskog uma. Najbolji dokaz za tvrdnju da su ljudi podložni i da se lako uslovljavaju i vode pomoću uticaja iz okoline je svet komercijalnog oglašavanja. Ne možete da se ne divite nivou ispranosti mozgova, programiranim robotima, "potrošačima" kojima je jedini cilj da uđu u radnju i potroše 4000$ na tašnu koja se pravi za deset dolara u robovskim radionica na istoku, samo zbog statusa koji neka marka navodno predstavlja u kulturi. Drevne tradicije koje povećavaju poverenje i povezanost u društvu pale su pod uticaj potrošačkih vrednosti. Nekoliko puta godišnje razmenjujemo beskorisna sranja. Jasno je zašto ljudi danas žude za kupovinom i posedovanjem. Od detinjstva su uslovljeni da očekuju materijalna dobra čak i od porodice i prijatelja. Činjenica je da je temelj svakog društva njegov sistem vrednosti, a naše jedino može da funkcioniše ako u njemu postoji naglašena potrošnja, neophodna za održanje tržišnog sistema. Pre 75 godina potrošnja u Americi bila je po osobi upola manja od današnje. Današnja potrošačka kultura napravljena je i nametnuta zbog potrebe za sve većom i većom potrošnjom. Zato korporacije danas troše više para na reklamu, nego na proizvodnju dobara. Vredno rade na stvaranju lažnih potreba i vrlo su uspešni u tome. [Ekonomisti] Ekonomisti, u stvari, uopšte nisu ekonomisti. Oni promovišu novčane vrednosti i svi njihovi modeli su zasnovani na novčanoj razmeni i profitabilni su za jednu ili obe strane, ali potpuno odvojeni od stvarnog sveta. U Ohaju neki starac nije mogao da plati struju, možda ste čuli za to. Isključili su mu je i on je umro. Razlog isključenja je što nije profitabilno ostaviti je uključenu, jer račun nije plaćen. Mislite da je ovo u redu? Prava odgovornost nije na elektrodistribuciji, nego na komšijama, prijateljima i saradnicima koji nisu bili milosrdni i omogućili mu, kao pojedincu, da plati svoj račun. Hm. Da li sam dobro čuo? Rekao je da su za smrt čoveka prouzrokovanu nedostatkom novca odgovorni drugih ljudi i da je to stvar milosrđa? Ako je tako, onda nam treba mnogo plaćenih reklama, kutija za donacije po radnjama i gomile kasica-prasica za milijarde ljudi koji umiru od gladi širom planete u sistemu koji Milton Fridmen promoviše. Bilo da se bavite filozofijom Fridmena, Hajeka, Kejnza, Misiza ili nekog drugog tržišnog ekonomiste, osnova njihovih obrazloženja retko se nalazi izvan novčanog niza. To je kao religija. Analize potrošnje, politika stabilizacije deficitarnog trošenja, ukupna potražnja postoje kao beskrajan, na sebe upućen i samoopravdavajući ciklus, iz kojeg su ljudske potrebe, prirodni resursi i svi oblici fizičkog života koji su na strani efikasnosti sasvim isključeni i zamenjeni predstavom da će ljudi, nadmećući se za materijalnu prednost, motivisani sopstvenim niskim interesima, stvoriti održivo, zdravo i balansirano društvo. Čitavoj ovoj teoriji nedostaje životna koordinata. Šta to rade? Oni zapravo prate novčani niz. O tome se radi, monetarna vrednost određuje šta nam je važno. Prvo, to je sistem bez životnih koordinata. Bez životnih koordinata! Drugo, svi ti agenti rade pre svega za svoju ličnu korist. Misle samo na sebe i kako da izvuku najviše. To je vladajuće shvatanje racionalnosti: lično unapređenje se postiže unapređenjem finansijskog stanja i imanja. A šta je sa društvenim odnosima? Nebitni su ako ne donose korist. A šta je sa prirodnim resursima? Služe samo za eksploataciju. Šta je je porodicom sposobnom da preživi? Nema je. Ona mora da ima novac da bi kupila bilo kakvo dobro. Zar ekonomija ne bi trebalo da se bavi i ljudskim potrebama, zar to nije najvažnija stvar? „Potrebe” ne postoje ni u vašem rečniku. One su se pretvorile u „želje”. A šta je želja? Novac stvara želju za kupovinom. Ako je to zaista tako, to nema veze sa potrebom. Potreba je kada ti ne treba novac, nego ti je očajno potrebna voda, Potreba se ne zadovoljava zlatnom WC šoljom. Kuda sve ovo ide? Niz zlatnu WC šolju. To nazivate ekonomijom? Kada bolje razmislite, to je verovatno najbizarnija obmana u istoriji ljudske misli. [Monetarni sistem] Do sada smo se fokusirali na tržišni sistem, koji je samo polovina globalne ekonomske paradigme. Druga polovina je monetarni sistem. Dok se tržišni sistem bavi ljudskim interakcijama u igri za profit kroz rad, proizvodnju i distribuciju, monetarni sistem je skup osnovnih pravila koja određuju finansijske institucije, stvarajući, između ostalog, uslove za tržišni sistem. On barata pojmovima koje često čujemo: kamatne stope, zajmovi, dugovi, zalihe novca, inflacija i slično. Počupali biste kosu dok slušate naklapanja monetarnih ekonomista: „Umerena preventivna dejstva otklanjaju potrebu za kasnijim drastičnijim merama”. Priroda i posledice ovog sistema su, u stvari, vrlo proste. Ekonomijom, globalnom ekonomijom, upravljaju tri stvari. Bankarski sistem i banke koje štampaju novac ni iz čega. To im omogućava postojanje kamate. Kada pozajmiš novac, moraš da vratiš više nego što si uzeo, čime se novac stvara ni iz čega, a to mora da se potkrepi stvaranjem još novca. Živimo u paradigmi beskonačnog rasta, poznatoj i kao Poncijeva šema. Ništa ne može neprestano da raste, to nije moguće. Veliki psiholog Džejms Hilman je rekao: "U telu nakon izvesnog broja godina raste samo rak.". Ne treba da raste samo količina novca, već i broj potrošača, onih koji plaćaju kamatu i stvaraju još novca, što je nemoguće na ograničenoj planeti. Ljudi su sredstvo za stvaranje novca koji stvara još novca i održava sistem da se ne raspadne. To je ono što se danas događa. Samo dve stvari svako treba da zna o monetarnom sistemu. Prvo: sav novac je stvoren iz duga. Novac je ozakonjen dug, bilo da potiče od obveznica, hipoteka ili kreditnih kartica. Drugim rečima, kada bi se sav dug izmirio ovog trenutka, u opticaju ne bi ostao nijedan dolar. I drugo: kamata se obračunava na svaki zajam, a novac da se ona plati ne postoji u zalihama novca. Glavnica se stvara putam pozajmica i samo je ona u opticaju. Dakle, kada bi se svi dugovi izmirili, ne samo da ništa ne bi ostalo u opticaju, nego bi bilo nemoguće vratiti ogroman deo novca, jer on u stvari ne postoji. Neminovne posledice svega navedenog su inflacija i bankrot. Što se tiče inflacije, ona je istorijski trend u svim zemljama na svetu i njen glavni uzrok je neprekidan rast novca koji je potreban za naplatu kamate i održavanje sistema. Što se tiče bankrota, on se javlja kao oblik pada duga. Do njega dolazi kod pojedinca, firme ili države kod kojih naplata duga više nije moguća. Ipak, postoji i svetla strana, bar što se tiče tržišnog sistema. Dug stvara pritisak i robovanje platama. Kada smo dužni, mnogo lakše pristajemo na nižu platu i postajemo jeftina roba. Korporacijama odgovara da ima mnogo ljudi koji su finansijski zavisni. Isto to se radi i sa čitavim državama. Svetska banka i Međunarodni monetarni fond, koji uglavnom zastupaju interese multinacionalnih korporacija, daju državama ogromne zajmove s visokim kamatnim stopama, a kad dođe do toga da one ne mogu da ih otplate, nalažu krizne mere. Korporacije preuzimaju fabrike, koriste jeftinu radnu snagu i otimaju resurse. To se zove tržišna efikasnost. Ni to nije sve. Postoji i jedinstveni hibrid monetarnog i tržišnog sistema koji se zove berza. Ona apsolutno ništa ne proizvodi, već služi samo za kupoprodaju novca. Šta se dešava kada dođe do duga? Baš tako - njime se trguje. Zarađuje se na kupoprodaji duga, refinansiranju kredita, osiguranju potrošačkih zajmova i na složenijim šemama koje maskiraju dugove čitavih država. Takav je bio aranžman između Goldman Saks banke i Grčke, koji je skoro uništio evropsku ekonomiju. Na berzi i Vol Stritu javlja se novo ludilo rođeno iz novčanog toka vrednosti. Sve što treba da znate o tržištu objavljeno je pre nekoliko godina u „Vol Strit žurnalu” u članku „Lekcije poremećenog investitora”. U njemu je detaljno objašnjeno zašto su ljudi sa lakšim oštećenjem mozga bolji investitori od ljudi sa normalnim moždanim funkcijama. Zato što osobe sa lakšim oštećenjem mozga nisu saosećajne. To je poenta, ako niste saosećajni, bićete dobar investitor. i zato Vol strit stvara bezosećajne ljude. Raditi tamo znači donositi odluke i trgovati bez griže savesti i pomisli kako će to što radiš uticati na druge ljude. Oni u stvari odgajaju robote. To su ljudi koji nemaju dušu, a pošto ne žele više ni da plaćaju ljude, počeli su da koriste prave robote, kompjutere za trgovanje. Goldman Saks je u berzanskom skandalu na njujorškoj berzi koristio takozvani „kolektor”, kompjuter koji je trgovao na berzi koristeći veliki broj porudžbina da bi sakupljao sitniš sa berze. Tako im je novac pristizao po ceo dan. U jednom tromesečju prošle godine su trgovali dva meseca bez gubitaka i tako zarađivali milione dolara dnevno. Pa to je statistički nemoguće! Dok sam radio na Vol stritu, svako je svakog podmićivao. Broker je podmićivao menadžera kompanije, menadžer kompanije regionalnog menadžera, a regionalni menadžer je podmićivao nacionalnog menadžera. Tamo je to sasvim normalno. Ko dobija najveći božićni bonus na berzi? Interna kontrola, činovnik koji sedi tamo po ceo dan i vodi računa o tome da ne prekršite neko pravilo i da se "povinujete" zakonu. Naravno, sve dok možete da podmitite službenika povinujete se zakonu! Kako je prevara postala sistem? Ona više nije nusproizvod, nego sistem. Kao ona stara šala Vudija Alena: "Doktore, moj brat misli da je pile." "Neka uzme tabletu i rešiće problem." "Ne, doktore, ne razumete, trebaju nam jaja." Razumete? Trgovina lažnim potraživanjima između banaka da bi se stvorile plate i bonusi postala je mašina za proizvodnju državnog ekonomskog razvoja koji, u suštini, trguje lažnom potražnjom koju je nemoguće ikad optlatiti. Ne obrađuju, ne stvaraju i ne obezbeđuju ništa. Ako napišem 20 milijardi dolara na salveti i prodam je Dž. P. Morganu, pa i on na nekoj salveti napiše isto, a onda zamenimo salvete i obojica platimo jedan 1% provizije, napravićemo veliku božićnu premiju. Obojica imamo salvetu od 20 milijardi, koja nema stvarnu vrednost sve dok sistem više ne bude mogao da apsorbuje lažne salvete i tada tražimo od vlade da nam pomogne. Zbog Vol strita i globalnog tržišta danas postoji oko 700 triliona dolara neizmirenih lažnih potraživanja, derivata, spremnih da dožive slom. Vrednost deset puta veća od bruto domaćeg proizvoda čitave planete. Videli smo kako su vlade pomagale korporacijama i bankama, a početni kapital su pozajmile od tih istih banaka. Sada čitave države dobijaju pomoć od konglomerata drugih država preko međunarodnih banaka. Pitanje je kako da pomognemo planeti? Sve zemlje na svetu su preopterećena dugovima. Ovi ogromni neplaćeni dugovi koji postoje tek su početak računice. Procenjuje se da samo u SAD-u porez na prihod uskoro mora da se uveća za 65% po osobi da bi se pokrile kamate. Ekonomisti kažu da će za nekoliko decenija 60% država u svetu da bankrotira. Samo malo, da razjasnimo ovo. Ceo svet će da bankrotira, šta god to značilo, zbog ideje koju zovemo "dug", a koja stvarno ne postoji. To je samo igra koju smo izmislili, na uštrb dobrobiti milijardi ljudi. Masovna otpuštanja, karton naselja, beda, nametnute mere štednje, zatvaranje škola, gladna deca i drugi oblici siromaštva u porodici, a sve to zbog jedne izmišljotine. Zar smo toliko jebeno glupi? Hej! Mars, čoveče. Pomoći ćeš bratu? Odrasti, klinac. Šta ima, Saturne? Sećaš se nebule sa kojom sam te upoznao pre nekog vremena? Slušaj, Zemljo, postaješ dosadna. Sve ti je dato, a razbacuješ se. Imaš gomilu resursa i svesna si toga. Odrasti već jednom i preuzmi odgovornost. Tvoja majka je očajna. Prepuštena si sama sebi. Ma da, kako god. [Zdravstvo] Sada kada smo razmotrili sve, od rasipnog tržišnog sistema do dužničkog monetarnog sistema, koji čine monetarno-tržišnu paradigmu i definišu savremenu globalnu ekonomiju, najvažnija i najpogubnija posledica čitavog ovog sistema je nejednakost. Kada je reč o tržišnom sistemu koji dovodi do monopola i gomilanja moći, on pre svega puni džepove bogatih, koji su moćni iako su potpuno beskorisni. Surova činjenica je da menadžer sa Vol strita uzima preko 300 miiliona dolara godišnje, a ne doprinosi apsolutno nikako, a da naučnik koji traži lek koji bi mogao da spase čovečanstvo, zaradi najviše 60 000, i to ako ima sreće. Kada je reč o monetarnom sistemu, klasna podela je ugrađena u njegovu strukturu. Ako, na primer, imate milion dolara i oročite ga sa 4% kamate, zaradićete 40 000 dolara za godinu dana, bez ikakvog društvenog doprinosa. Kada osoba iz niže klase digne kredit da kupi kuću ili kola, ona plaća kamatu koja, u stvari, otplaćuje milioneru njegovih 4%. Krađa od siromašnih na račun bogatih je temeljni aspekt monetarnog sistema. Ovo možemo da nazovemo "strukturnim klasizmom". Iako je klasno društvo kroz istoriju uvek smatrano nepravednim, činjenica je da 1% ljudi danas drži 40% bogatstva planete. Čak i ako zanemarimo materijalnu jednakost, iza nejednakosti se krije nešto što izaziva pogoršanje opšteg zdravlja. Čini mi se da nas često zbunjuje kontrast između ekonomskog uspeha naših društava, koja su očigledno veoma bogata, i brojnih socijalnih poraza. Na osnovu stopa mentalnih oboljenja, upotrebe droga, nasilja ili samopovređivanja među decom, jasno je da u našim društvima nešto ozbiljno nije u redu. Podaci koje sam opisao jasno pokazuju ono što ljudi oduvek osećaju - da je nejednakost razorna i da nagriza društvo. Ispostavilo se da je taj osećaj sasvim ispravan. Psihološke i društvene posledice nejednakosti ispoljavaju se pre svega kroz osećanja više i niže vrednosti. Takve podele idu zajedno sa poštovanjem i nepoštovanjem. Ljudi sa dna osećaju nepoštovanje i zbog toga ima više nasilja u društvima veće nejednakosti. Najčešći uzrok nasilja su osećanja niže vrednosti i nepoštovanja. Ako bi trebalo da izdvojim jedan princip, princip koji bi bio najvažniji za prevenciju nasilja, to bi bila jednakost. Najznačajniji faktor koji uzrokuje stopu nasilja je stepen jednakosti odnosno nejednakosti u nekom društvu. Nejednakost je najvažniji razlog zbg kog društva ne funkcionišu. Kada je nejednakost velika, sve ide naopako, bilo da je reč o kriminalu zdravlju, mentalnim bolestima... Veoma je uznemirujuće što, kada je reč o zdravlju, jednostavno ne smete da budete ili se rodite siromašni. Vaše zdravlje direktno zavisi od vašeg "zdravstvenog socio-ekonomskog statusa". Što vam je niži socio-ekonomski status, vaše zdravlje je lošije i podložniji ste raznim bolestima. Što ste siromašniji, životni vek se skraćuje, smrtnost novorođenčadi je veća. Najvažnije pitanje je zbog čega te razlike postoje. Jednostavnan i očigledan odgovor je da ako ste bolesni, niste dovoljno produktivni, a to stvara socioekonomske razlike. Bez velike greške vrlo jednostavno možemo na osnovu socio-ekonomskog statusa nekog desetogodišnjaka da predvidimo njegovo zdravlje nekoliko decenija kasnije. To je dokaz te uslovljenosti. Ako mislite da je to samo zato što siromašni ne mogu da priušte lekara, niste u pravu. To nema veze sa tim, jer se ovo dešava i u zemljama sa jedinstvenom zdravstvenom zaštitom. Još jedno „objašnjenje”: bi moglo da bude: što si siromašniji pre ćeš da propušiš, propiješ se i skloniji si rizičnom ponašanju. To možda ima veze, ali istraživanja pokazuju da ima veze samo u trećini slučajeva. Šta je onda objašnjenje? Preostaje nam da to objasnimo stresom koji siromaštvo izaziva. Što si siromašniji, i to počev od osobe za dolar siromašnije od Bila Gejtsa, to si lošijeg zdravlja. To nam govori nešto veoma važno: veza između zdravlja i siromaštva počiva na osećanju siromaštva. Postajemo sve više svesni da hronični stres ozbiljno utiče na zdravlje, a ubedljivo najveći izvor stresa je kvalitet društvenih odnosa. Ništa tako ne narušava kvalitet društvenih odosa kao socio-ekonomsko raslojavanje u društvu. Nauka je pokazala da bez obzira na bogatstvo, stres življenja u podeljenom društvu dovodi do velikog broja bolesti. Što su veće razlike, to su bolesti teže. Životni vek je duži gde je ova razlika manja. Broj narkomana je manji što je razlika manja. Mentalno bolesnih je manje što je razlika manja. Poverenje među ljudima veće je u zemljama gde su društvena raslojavanja manja. Obrazovna postignuća su veća kad su razlike manje. Ubistava je manje u zemljama sa većom jednakošću. Kriminal i broj zatvorenika je manji kada su razlike manje. Ima toga još: smrtnost odojčadi, gojaznost, maloletničke trudnoće ređi su u društvima sa većom jednakošću. Najzanimljivije je što u takvim društvima ima više inovacija, što podriva rasprostranjeno shvatanje da je takmičarsko društvo kreativnije i inventivnije. Sem toga, poznata britanska „Vajthol studija” potvrdila je da postoji društvena raspodela bolesti od vrha socio-ekonomske skale prema dnu. U najnižem društvenom sloju 4 puta je veća smrtnost od posledica srčanih oboljenja u odnosu na najviši sloj, bez obzira na dostupnost zdravstvene zaštite. Što je finansijski status lošiji, u proseku je lošije i zdravlje. Ovaj fenomen je posledica psiho-socijalnog stresa koji je uzrok najvećih poremećaja u savremenom društvu. A šta je njegov uzrok? Monetarni tržišni sistem. Budite sigurni da najgori razarač ekologije, najveći izvor otpada, uništenja i zagađenja, najjači generator nasilja, ratova, kriminala, siromaštva, izumiranja vrsta, nehumanosti, osnovni uzrok društvenih i ličnih neuroza, psihičkih oboljenja - depresije i anksioznosti, najdublji izvor društvene paralize koja koči razvoj novih metodologija, ugrožava zdravlje, globalnu održivost i napredak na ovoj planeti nije neka korumpirana vlada ili zakonodavstvo, neka prljava korporacija ili bankarski kartel, neka greška u ljudskoj prirodi ili tajna svetska zavera. Uzrok leži u samom temelju našeg društveno-ekonomskog sistema. [Deo 3: Projekat Zemlja ] Zamislite na trenutak da možemo da napravimo potpuno novu civilizaciju. Šta ako bismo otkrili planetu potpuno identičnu Zemlji s tom razlikom što se na njoj još nisu pojavili ljudi? Koliko bi tu mogućnosti bilo! Nema država, gradova, zagađenja, stranaka, samo iskonsko okruženje. Šta bismo uradili? Prvo nam treba cilj, zar ne? Možemo da kažemo da bi cilj bio opstanak, i to ne puko preživljavanje, već optimalan, zdrav i napredan život. Većina ljudi ima želju da živi i da to bude bez patnje. Zbog toga bi osnova nove civilizacije morala da bude održiva i da uzme u obzir materijalne potrebe svih ljudi, otklanjajući sve što može da bude štetno na duge staze. Ako bi nam cilj bila maksimalna održivost, pitanje je kako bismo to postigli. Kakav bi bio naš pristup? Da vidimo. Politika bi trebalo da je metod socijalnog funkcionisana na Zemlji. Šta doktrine republikanaca, liberala, konzervativaca ili socijalista kažu o oblikovanju društva? Ama baš ništa! A šta je sa religijom? Sigurno je veliki tvorac ostavio neka uputstva. Ni tu ne nalazim ništa. Dobro, šta nam onda preostaje? Čini mi se da nam preostaje nauka. Naučni metod je jedinstven po tome što zahteva da se svaka ideja proveri i potvrdi i sve do čega dođe podložno je opovrgavanju. Za razliku od religije i politike, nauka nema ego i prihvata da sve do čega je došla može da se opovrgne. Ona sve preispituje i stalno se razvija. To mi zvuči prilično razumno. Kako bismo, sa naučnim znanjem koje trenutno posedujemo i sa ciljem maksimalnog očuvanja ljudske vrste, započeli proces izgradnje društva? Prvo pitanje je šta nam je potrebno da bismo opstali? Odgovor je jasan, resursi planete. Potreba nam je voda za piće, energija, sirovine od kojih pravimo oruđa i domove. Zemlja je izvor resursa neophodnih za naš opstanak. Kada ovo uvidimo, treba da saznamo šta imamo i gde se to nalazi. To zahteva veliki broj ispitivanja. Treba da lociramo svaki resurs na planeti i njegovu količinu i dostupnost. Od naslaga bakra, preko mesta najpogodnijih za korišćenje energije vetra, do prirodnih izvora vode, broja riba u okeanima i plodnog zemljišta na kome bi se uzgajala hrana. Ipak, pošto ćemo da koristimo ove resurse, ne možemo samo da ih lociramo i identifikujemo, već i da ih pratimo. Bilo bi veoma loše ako bi nam nečega ponestalo. Trebalo bi pratiti ne samo eksploataciju, već i stopu obnovljivosti resursa: koliko je drvetu potrebno da izraste ili izvoru da se dopuni. To se zove „dinamička ravnoteža". Ako sečemo drveće brže nego što ono raste, imamo ozbiljan problem, jer je to neodrživo. Kako da napravimo tačan inventar, naročito kada su resursi rasuti širom planete? Veliki rudnici minerala su u Afrci, energija je na Srednjem istoku, plimski potencijal na obali Severne Amerike, najveći izvori sveže vode u Brazilu... Ponovo stara dobra nauka ima predlog: radi se o „teoriji sistema”. koja kaže da je tkivo čitavog prirodnog sveta, od čoveka preko zemljine biosfere, do gravitacione sile solarnog sistema jedan veliki prepleten sistem u sinergiji. Pošto čovekove ćelije formiraju organe, a sistemi organa organizam, za čiji opstanak su nužni resursi planete, hrana, vazduh i voda, životno smo povezani sa Zemljom. Priroda nalaže da napravimo inventar i pratimo podatke da bismo upravljali sistemom. Globalni sistem za upravljanje resursima obuhvatio bi svaki resurs na planeti. Nema alternative. Ako nam je cilj opstanak na duže staze, moramo da vodimo računa o svemu. Treba da se pozabavimo i proizvodnjom. Kako da koristimo resurse? Kakav je proizvodni proces i na šta da obratimo pažnju da bismo ga prilagodili maksimalnoj održivosti? Prva činjenica koja se nameće je da moramo sve da čuvamo. Resursi na planeti nisu neiscrpni, zato je važna strategija. Strateška zaštita je apsolutno neophodna. Drugo, uviđamo da su neki resursi manje pogodni za upotrebu od drugih. Činjenica je da korišćenje nekih od njih pogubno utiče na okolinu, a time i na naše zdravlje. Na primer, nafta i fosilna goriva kako god ih koristili, ispuštaju štetne materije u okolinu. Zbog toga treba da ih koristimo što ređe možemo, a najbolje nikad. Srećom, imamo energiju sunca, vetra, talasa, plime, toplotni diferencijal, geotermalne mogućnosti da napravimo takvu strategiju potrošnje da izbegnemo tzv. negativne retroakcije, sve što može da štetiti okruženju, pa i nama samima. Nazovimo to "strateškom bezbednošću" i dodajmo i to našoj "strateškoj zaš***". Ipak, ni to nije sve. Biće nam potrebna i "strategija efikasnosti" za samu mehaniku proizvodnje. Postoje tri protokola koje apsolutno moramo da poštujemo. Prvo, svaki proizvod mora da traje što je duže moguće. Što je kraći rok trajanja trebaće nam više resursa i stvaraćemo više otpada. Drugo, kada se nešto pokvari ili zbog nečega prestane da se koristi, treba ga reciklirati da bi se maksimalno iskoristilo. Ovaj protokol mora da se poštuje tokom čitavog procesa proizvodnje. Treće, tehnologijama poput elektronike, koje se brzo razvijaju i najbrže zastarevaju, treba praviti takve stvari koje je mogue lako prepravljati. Niko ne želi da baci čitav računar zato što je jedan deo otkazao ili zastareo. Treba praviti prilagodljive delove, standardizovane i univerzalno zamenjive, koji su u skladu sa tehnološkim trendovima. Kad shvatimo da su „strateško očuvanje”, „strateška zaštita” i „strateška efikasnost” čisto tehnička pitanja oslobođena stavova i predrasuda ljudi, ubacićemo te strategije u računar koji vrši relevantne proračune i omogućava nam da nađemo apsolutno najbolji metod za održivu proizvodnju. Iako možda zvuči komplikovano, to je običan digitron, jedan fleksibilan sistem za odlučivanje i nadgledanje, kakav se ponegde u svetu već koristi. Naš bi samo bio mnogo veći. Dakle, radi se o sistemu za upravljanje resursima i o sistemu za upravljanje proizvodnjom, koji su kompjuterizovani u cilju najveće efikasnosti, očuvanja i sigurnosti. Ljudski um ili skup umova ne mogu da prate sve podatke koji moraju da se prate. To mogu i treba da rade računari. Tako stižemo do sledećeg nivoa: distribucije. Koju strategija ima najviše smisla? Najkraće rastojanje između dve tačke je prava linija, a za transportne mašine potrebna je energija. Što je manja udaljenost, veća je efikasnost. Proizvoditi na jednom kontinentu i slati na drugi ima smisla samo ako je proizvodnja u nekoj oblasti nemoguća. U suprotnom smo na gubitku. Ako bismo lokalizovali proizvodnju, transport bi bio lak, brz i štedela bi se energija. To se zove "strategija blizine", i znači da maksimalno skraćujemo put dobara, sirovina i gotovih proizvoda. Naravno, moramo da znamo koja dobra transportujemo i zašto. To spada u kategoriju potražnje. Potražnja je ono što je ljudima potrebno da budu zdravi i da žive kvalitetno. Materijalne potrebe ljudi kreću se od osnovnih životnih potrepština kao što su hrana, čista voda i zaklon, do stvari za rekreaciju i relaksaciju, što su važni faktori ukupnog zdravlja pojedinca i društva. Napravićemo još jedno istraživanje. Na osnovu ljudskih potreba ustanovićemo potražnju i počećemo proizvodnju. Pošto će potražnja da varira po različitim regionima, trebaće nam sistem za praćenje potražnje i distribucije, da bismo izbegli viškovi i nestašice. Ovo nije nova ideja, to rade svi veći trgovinski lanci da bi imali odgovarajuće zalihe, samo sada razmišljamo na globalnom nivou. Ipak, ne možemo da razumemo potražnju ako ne znamo stvarno iskorišćenje robe. Da li je logično i održivo da svako ima komad svega proizvedenog, iako mu to ne treba? Ne, to bi bilo rasipništvo. Ako nam nešto treba u proseku 45 minuta dnevno, mnogo je bolje da to svakome bude na raspolaganju onda kada mu je potrebno. Zaboravili smo da roba nije cilj, već samo sredstvo. Kad shvatimo da je kod robe važna samo njena namena, vidimo da je ograničenje koje danas zovemo vlasništvo, u ekonomskom smislu rasipno i ekološki nelogično. Zato treba osmisliti model strateške dostupnosti. To bi bila osnova našeg „sistema potražnje i distribucije”. Roba bi bila dostupna kada god i gde god bi bilo kome od nas bila potrebna. U okviru mreže snabdevanja, centralni i regionalni centri smešteni blizu mesta stanovanja bili bi funkcionalno rešenje. Svako bi mogao da uđe, uzme neki artikal, koristi ga i vrati kad mu više ne treba. Slično kao u bibliotekama. Osim lokalno, u stambenoj oblasti, slični centri snabdevanja posebne namene postojali bi u oblastima gde se neka roba često koristi, čime bi se štedela energija transporta. Sistem praćenja potražnje povezao bi se se sistemom upravljanja proizvodnjom, i sistemom upravljanja resursima. Oni bi činili jedinstvenu globalnu upravljačku mašinu za uravnoteženo snabdevanje, koja bi osiguravala održivost brigom o našim ograničenim resursima i najkvalitetnijoj proizvodnji strateški dizajnirane robe koja bi se distrubuirala na najpametniji i najefikasniji način. Jedinstvenost pristupa baziranog na očuvanju, suprotnom svim dosadašnjim, je u tome što je ovaj logičan, temeljan, empirijski proces očuvanja i efikasnosti jedini koji obezbeđuje održivi opstanak na planeti, a može da donese nešto neviđeno u ljudskoj istoriji: izobilje. Dostupnost svega ne samo malom delu stanovništva, nego čitavoj ljudskoj populaciji. Ovakav ekonomski model, sistematski globalni pristup upravljanju resursima i procesima, osmišljen da odgovorno brine o celom čovečanstvu na najefikasniji, održivi način, mogli bismo da nazovemo EKONOMIJA BAZIRANA NA RESURSIMA. Ovu ideju je definisao 1970. godine strukturalni inženjer Žak Fresko. On je shvatio da je društvo u koliziji sa prirodom i sobom, da je neodrživo i da ćemo, ako se stvari ne promene, ovako ili onako da uništimo sami sebe. Žak, znate da ovo možemo da napravimo sa onim što danas znamo ili samo pretpostavljate? Sve to znamo da napravimo i treba nam deset godina da promenimo lice zemlje i pretvorimo je u raj. Izbor je na vama. Takmičenje u nuklernom naoružanju, razvoj novih oružija, pokušaji da se problemi reše glasanjem za ovu ili onu partiju... Politika je ogrezla u korupciji. Ponoviću: komunizam, socijalizam, fašizam, demokrate, liberali - samo trošimo ljudska bića. Sve organizacije koje veruju u bolji život: ne postoje problemi crnaca, Poljaka, Jevreja ili Grka, problemi žena - to su ljudski problemi. Ne bojim se nikoga i ni za koga ne radim, niko ne može da me razvlasti. Nemam šefa. Bojim se da živim u savremenom društvu, koje vrvi od nekompetentnosti. Slobodno tržište je prestalo da bude korisno pre 35 godina. Ako se ne budemo promenili, nestaćemo. Horor filmovi će da postanu stvarnost, loša rešenja i politika će biti deo tog filma. Ljudi često koriste termin „hladna nauka” jer je nauka analitična, a ne znaju ni šta to znači. Nauka daje najpribližniju sliku toga kako sveta zaista funkcioniše. Ona jednostavno govori istinu. Naučnik ne poušava da se dopadne, on iznosi svoja otkrića. Naučnici sve preispituju i ako jedan utvrdi da neki materijal ima određene osobine, drugi će ponoviti eksperiment i dobiće potpuno isti rezultat. Naučnik će, iako matematički izračuna da krilo aviona može da izdrži neko opterećenje, ipak da stavi džakove peska na njega pre nego što kaže da mu je proračun bio tačan ili netačan. Volim taj sistem jer je nepristrasan i ne veruje bezrezervno matematici. I nju takođe morate da testirate. Treba proveriti svaki sistem koji je moguće proveriti i sve odluke treba bazirati na istraživanju. Ekonomija zasnovana na resursima primenjuje na društvo naučni metod koji se danas ne poštuje. Društvo je tehnički proizvod. Najefikasnije metode očuvanja zdravlja, proizvodnje, distribucije i infrastrukture nude nauka i tehnologija, a ne politika i monetarna ekonomija. Društvo funkcioniše kao avion, nema republikanske ili liberalne aviotehnologije. Isto tako, priroda je ogledno polje naše nauke i definisan sistem. Na nama je da je razumemo. Ona ne mari za ono što subjektivno mislite i u šta verujete. Možete da birate: ili da usvojiite zakone prirode i živite u skladu sa njima doprinoseći zdravlju i održanju, ili da se uludo inatite. Ma kako snažno verovali da možete da hodate po zidu, sila gravitacije vam to ne dozvoljava. Ako ne jedete, umrećete. Ako odojče ne oseti dodir, umreće. Možda zvuči grubo, ali priroda diktira pravila. Možemo ili da budemo u harmoniji sa njom ili da trpimo neminovne negativne posledice. Dakle, resursno-bazirana ekonomija je skup dokazanih saznanja o životu, gde se odluke zasnivaju na optimalnom odnosu opstanka ljudi i prirode. Ona poštuje empirijsku „osnovu života” i potrebe svakog čoveka, bez obzira na politiku i religiju. Ovde nema kulturnog relativizma. To nije pitanje stava, ljudsje potrebe su ljudske potrebe. Slobodan pristup svežem vazduhu, zdravoj hrani i čistoj vodi, kao i sigurno, očuvano i nenasilno okruženje, neophodni su za mentalno i fizičko zdravlje, razvoj sposobnosti i opstanak vrste. Resursno-bazirana ekonomija se temelji na resursima kojima raspolažemo. Ne možete samo da dovedetei ljude na ostrvo ili da sagradite grad za 50.000 stanovnika bez pristupa osnovnim potrepštinama. Kada kažem "sveobuhvatan sistemski pristup" mislim na inventar lokalnih resursa i kapacitete određene oblasti, ne samo na arhitekturu, ne samo na projekat. Projekat mora da bude takav da unapređuje ljudski život. To zovem sveobuhvatnim načinom razmišljanja. Hrana, odeća, dom, toplina, ljubav, sve su to osnovne ljudske potrebe i ako bilo koju uskratite, dobijate ponižene ljude, manje sposobne za život. Ekonomija bazirana na resursima je sistemski pristup korišćenju resursa, proizvodnji i distribuciji, zasnovan na realnim ekonomskim „strategijama” koje garantuju efikasnost i održivost u svakoj oblasti ekonomije. Razmišljamo dalje o logičnom projektovanju. Šta je sledeće? Gde se sve ovo materijalizuje? U gradovima. Gradovi su bitna odlika moderne civilizacije. Uloga im je da omoguće lak pristup potrepštinama kao i veću društvenu podršku i interakciju zajednice. Kako bismo osmislili idealan grad? Kog bi oblika trebalo da bude? Kvadrata, trapeza? Oblik koji bi bio idealan da bi udaljenosti bile ravnomerne je krug. Šta grad treba da sadrži? Potrebne su nam stambena, energetska, industrijska i poljoprivredna oblast. Potrebni su nam, takođe, i prostori za kulturu, rekreaciju, obrazovanje. Potreban nam je park, prostori za zabavu i kulturne manifestacije, obrazovanje i istraživački rad. Pošto se radi o kružnom rešenju, racionalno je smestiti sadržaje u pojaseve zavisno od toga koliko prostora traže a tako će biti i lako pristupačni. Odlično. Hajde da konkretizujemo ovu ideju. Prvo treba da razmotrimo osnovnu infrastrukturu grada: vodovod, odvode za smeće i transport energije. Mrežni koncept vodovoda i kanalizacije koji i danas postoji možemo da proširimo i na odvođenje otpada i isporuke. Nema više đubretara ni poštara. Za to bismo mogli da upotrebimo automatske pneumatske cevi i slične tehnologije. Isto važi i za saobraćaj. Treba da bude integrisan i dizajniran da smanji ili ukloni potrebu za automobilima. Električni tramvaji, transporteri i vozovi prevozili bi vas po gradu, čak i gore-dole, a povezivali bi i gradove među sobom. Ako bi automobili bili neophodni, njima bi, radi sigurnosti, upravljao satelit. Ova tehnologija, u stvari, već funkcioniše. U udesima pogine 1,2 miliona ljudi godišnje, a povređenih bude oko 50 miliona. To je apsurd koji može da se izbegne. Uređeni gradovi i automatizovana vozila ovo praktično eliminišu. Poljoprivreda. Nasumičnim i jeftinim industrijskim metodama, primenom pesticida i preteranim đubrenjem, uništili smo većinu obradive zemlje na planeti i sami sebe zatrovali. Industrijski i poljoprivredni otrovi prisutni su u svakom čoveku, pa i kod odojčadi. Srećom, imamo sjajnu alternativu: hidroponična i aeroponična sredstva smanjuju upotrebu đubriva i vode do 75% u odnosu na trenutnu. Hranu možemo organski da uzgajamo na višespratnim farmama. Pedeset spratova po jutru zemlje praktično ukida potrebu za pesticidima i ugljovodonikom. To je budućnost industrijske obrade hrane. Efikasna, čista i ima je u izobilju. Ti napredni sistemi biće deo poljoprivredne zone grada i snabdevaće hranom sve stanovnike, isključujući potrebu za uvozom, štedeći vreme, otpad i energiju. Kada smo kod energije, energetski pojas će planski pristupiti dobijanju struje iz obnovljivih izvora: vetra, sunca, geotermalnih izvora i toplotnih diferencijala, a u blizini vode iz plime i talasa. Da bismo izbegli oscilacije i osigurali pozitivan energetski bilans, ovi izvori radiće u integrisanim sistemima, pokretati jedni druge i skladiš*** višak energije u podzemne kondenzatore, tako da ništa ne propada. Sem energije potrebne gradu, neki delovi bi nezavisno mogli da generišu struju fotogalvanskim bojama, pretvaračima pritiska, efektom termoparova i drugim nedovoljno iskorišćenim tehnologijama. Ovo otvara pitanje kako da se uopšte napravi takva tehnologija? To nas dovodi do proizvodnje. U industrijskoj zoni bi, sem bolnica, bilo središte proizvodnje. Ova zona bi bila potpuno lokalizovana, a sirovine bi se dobijale po pravilima globalnog sistema upravljanja resursima, a u skladu sa konkretnom potražnjom grada. Što se tiče tehnike proizvodnje, trebalo bi da razmotrimo otkrića do kojih se došlo nedavno, a koja nose korenite promene. Reč je o mehanizaciji ili automatizaciji rada. Pogledajte oko sebe i videćete da je skoro sve što koristimo napravljeno automatski. Cipele, odeću, kućne aparate, automobile... Sve su to napravile automatizovane mašine. Možemo li da kažemo da sva ta tehnološka dostignuća nisu uticala na društvo? Ne možemo. Ovi sistemi diktiraju nova ustrojstva i potrebe i čine mnoge stvari zastarelima. Dakle, eksponencijalno smo napredovali u razvoju i upotrebi tehnologije. Automatika će sigurno i dalje da se razvija, te nema smisla da se tehnologija zaustavlja. Automatizacija rada primenom tehnologije je u osnovi svih velikih društvenih promena. Od otkrića pluga i prelaska na zemljoradnju, preko parne mašine i industrijalizacije, do našeg informatičkog doba i razvoja savremene elektronike i računara. Kod današnjih naprednih metoda proizvodnje, mehanizacija sama evoluira. Prevazilazimo stare metode sklapanja delova u celinu, i prelazimo na napredniji način proizvodnje celog proizvoda u jednom procesu. Kao inženjer, fasciniran sam biologijom jer je puna neverovatnih inženjerskih poduhvata. Ona proučava stvari koje se same dupliraju i najbolje definiše život. Intrigira me i ideja o mašinama koje se same dupliraju. Rep-rap je trodimenzionalni štampač koji povežete sa računarom i umesto dvodimenzionalnih printova pravite prave trodimenzionalne objekte. 3D štampači nisu ništa novo, oni postoje već 30 godina. Rep-Rap može da odštampa sopstvene delove. Ako imaš takav štampač, možeš da ga napraviš prijateljima ili da odštampaš mnogo korisnih stvari. Od osnovnih stvari za domaćinstvo, do kompletne školjke za auto. Trodimenzionalno štampanje ima potencijal da transformiše sve vrste proizvodnje, uključujući i izgradnju kuća. Contour Crafting je fabrička tehnologija trodimenzionalnog štampanja u kojoj direktno iz kompjuterskog modela gradimo trodimenzionalne objekte. Korišćenjem ove tehnologije, biće moguće izgraditi kuću od 180 kvadrata za jedan dan potpuno mehanizovano. Ljudi su zainteresovani za automatsku gradnju jer ona zaista ima prednosti. Na primer, građevinarstvo je fizički naporno, pa iako obezbeđuje dosta radnih mesta, stvara probleme i velike komplikacije. Građevinarstvo je naopasniji posao, opasniji od rudarstva i poljoprivrede. Na tom poslu se u svim zemljama najviše gine. Drugi problem je otpad. Prosečna kuća u Americi izbaci 3-7 tona otpada. To je previše u odnosu na efekte, a znamo da se oko 40% materijala u svetu koristi u gradjevinarstvu. Rasipaju se energija i resursi, a okolina se ozbiljno ugrožava. Pravljenje kuća od drveta, čekićem i ekserima je apsurdno pored današnje tehnologije i taj način će da nestane kao i radnička klasa pred industrijalizacijom. Nedavno je objavljena studija ekonimiste Dejvida Autora, koji kaže da je srednja klasa iščezla i da je zamenjena automatima. Jednostavno, mehanizacija je produktivnija, efikasnija i izdržljivija od ljudskog rada u svakom sektoru današnje ekonomije. Mašinama ne treba godišnji odmor, pauza, penzija, a mogu da rade bez prestanka. Njihov učinak i preciznost prevazilaze svaki ljudski rad. Suština je u tome da je ljudski rad prevaziđen i nepraktičan, a sve veća nezaposlenost je rezultat evolucije tehnološke efikasnosti. Godinama su tržišni ekonomisti poricali porast „tehnoloških viškova", zato što se činilo da novi sektori uspevaju da uposle višak radnika. Višak danas prelazi u uslužni sektor koji zapošljava 80% radne snage u Americi i većini industrijskih zemalja. Ipak, i ovaj sektor je pred velikim izazovom zbog automatizovanih kioska, restorana, pa čak i prodavnica. Ekonomisti danas konačno priznaju ono što su godinama poricali: ne samo da tehnologija ugrožava poslove svuda u svetu i dovodi do globalne ekonomske krize, već što je recesija dublja, industrija se brže mehanizuje. Nije se primećivalo da što je mehanizacija brža radi uštede novca, to se više ljudi otpušta i time se smanjuje kupovna moć. To znači da iako korporacije mogu sve da proizvedu jeftinije, sve manje ljudi može nešto da kupi bez obzira koliko je jeftinije. Suština je u tome da se igra „rad za platu” polako bliži kraju. U stvari, ako malo razmislite o poslovima koji danas postoje, a koji bi odmah mogli da se automatizuju, 75% svetske radne snage moglo bi sutra da bude zamenjeno mašinama. Zato u ekonomiji baziranoj na resursima nema monetarno-tržišnog sistema. Ne postoji novac, ni potreba za njim. Resursno-bazirana ekonomija prepoznaje efikasnost mehanizacije i prihvata sve što ona nudi. Ne protivi joj se, kao mi danas. Zašto? Jer je neodgovorno ne obraćati pažnju na održivost i efikasnost. To nas vraća na gradski sistem. U središtu je centralna kupola u kojoj nisu samo kuće, edukativni centri i transportna središta, već i kompjuter koji upravlja tehničkim operacijama grada. Grad je velika automatizovana mašina sa senzorima u svakom delu koji prate izgradnju, prikupljanje energije, proizvodnju, distribuciju. Da li će ljudi morati da ga nadgledaju u slučaju kvara? Verovatno hoće, ali njihov broj će vremenom da se smanjuje. Biće potrebno otprilike tri posto gradske populacije za obavljanje ovih poslova. Uveravam vas da u ekonomskom sistemu osmišljenom da brine o vama i obezbedi dobrobit, nećete morate da se povinujete svakodnevnim diktaturama poslova koji su većinom beskorisni ili društveno besmisleni. Nećete se boriti sa dugom koji ne postoji da biste preživeli. Garantujem vam da će ljudi dobrovoljno da održavaju i poboljšavaju sistem koji zaista brine o njima. Uz priču o stimulaciji često se čuje stav da bi bez spoljnog pritiska da se „zarađuje za život” ljudi samo besposleno sedeli, pretvarajući se u debele lenjivce. To je besmislica. Sistem rada koji danas postoji ne samo da ne otklanja lenjost, nego je proizvodi. Sećate se da ste u detinjstvu bili puni života, zainteresovani, kreativni i radoznali. Kasnije vas sistem natera da se fokusirate na zarađivanje novca. Usmeravaju vas od osnovne škole do fakulteta, da postanete deo sistema koji zapravo služi samo jednom procentu bogatih. Naučna Istraživanja su pokazala da u inovativnim i kreativnim poslovima ljudi nisu motivisani zaradom. Samo stvaranje je nagrada. Novac je stimulacija samo za proste, "mehaničke” poslove za koje smo pokazali da mogu da obavljaju i mašine. Kada je u pitanju inovativnost, za šta je čovekov ume stvoren, dokazano je da je novac kočnica i smetnja kreativnom mišljenju. Zbog toga Nikola Tesla, braća Rajt i drugi pronalazači čiji je doprinos čovečanstvu ogroman, nikada nisu želeli novčane nagrade. Novac je, u stvari, lažni pokretač i donosi mnogo više štete nego koristi. Dobro jutro, deco. Molim za tišinu. Voleo bih da mi kažete šta želite da budete kad porastete. Ko želi prvi da odgovori? Da čujemo, Sara. Želim da radim u Mekdonaldsu kao moja mama. Porodična tradicija, znači? A ti, Linda? Kad porastem, želim da budem prostitutka na ulicama Njujorka! Glamurozna devojka, a? Vrlo ambiciozno. A ti, Tomi? Kad porastem, želim da budem bogati biznismen koji radi na Volstritu i profitira od kolapsa stranih ekonomija. Preduzimljivo. Lepo je što imate različita interesovanja. [Žrtve kulture] Ekonomija bazirana na resursima primenjuje naučni metod na društvo ne samo kroz tehničku efikasnost. Uzima se u obzir opšta dobrobit čoveka i društva. Čemu socijalni sistem, na kraju krajeva, ako ne obezbeđuje sreću i miran suživot? Važno je da naglasmo da će ukidanje novčanog sistema i zadovoljenje osnovnih potreba, gotovo istog časa dovesti do globalnog smanjenja kriminala za 95%, jer više neće biti šta da se ukrade i proneveri. 95% zatvorenika je u zatvorima zbog zločina vezanih za novac ili drogu, a narkomanija je poremećaj, a ne zločin. Šta je sa ostalih 5%, zaista nasilnih ljudi? Da li je su oni nasilni samo radi nasilja, da li su to prorpdno zli ljudi? Razlog zbog koga iskreno mislim da su moralne procene ljudskog nasilja čist gubitak vremena, je taj što one ne doprinose ni razumevanju uzroka, ni prevenciji nasilnog ponašanja. Pitaju me da li verujem u ideju praštanja kriminalcima. Moj odgovor na to je da ne verujem u oproštaj ništa više nego u osudu. Tek kada celo društvo priđe problemu nasilja kao problemu javnog zdravlja i preventivne medicine, a ne kao moralnom zlu, tek kada promenimo stavove, očekivanja i sistem vrednosti, uspećemo da smanjimo nasilje. Nećemo više da ga stimulišemo kao što sada radimo. Ako tražite pravdu, razočaraćete se. To ne postoji. Ljudi su proizvod svoje okoline. Ako ih učite da budu rasisti puni predrasuda, ako odrastaju u takvom okruženju, zašto ih posle krivite? Oni su žrtve svoje podkulture i potrebna im je pomoć. Moramo da izmenimo okruženje koje uzrokuje devijantno ponašanje, to je rešenje, a ne da šaljemo ljude u zatvor. Zato su opasni sudije‚ advokati, sloboda izbora i slični koncepti, koji pružaju netačne informacije. Ova osoba je zla, ova je serijski ubica. Serijske ubice se stvaraju, kao što vojnici postaju serijske ubice sa puškama. Oni postaju mašine za ubijanje, ali njih ne smatramo ubicama zato što je to "normalno". Krivimo ljude, kažemo za nekoga da je nacista ako je mučio Jevreje. Nije, vaspitali su ga da to radi. Mogli bismo da kažemo da ljudi imaju slobodu izbora i da su slobodni da odlučuju samo ako niko na njih ne utiče, a to uopšte nije tako. Na odluke svakog od nas utiče kultura u kojoj živimo, naša porodica i dominantne vrednosti. Na nas se utiče i ne postoji sloboda izbora. Koja je najbolja država na svetu? Nisam obišao svet, ne znam dovoljno o drugim kulturama da bih odgovorio. Niko tako ne odgovori. Bez razmišljanja kažu da je Amerika najbolja zemlja na svetu. Bili ste u Indiji? Nisu. U Engleskoj? Nisu. U Francuskoj? Ni tamo. Na čemu temeljite taj stav? Nemaju odgovor, pa se ljute. Pitaju ko sam ja da im govorim šta da mislie. Nadam se da razumete da su ti ljudi zastranili. Oni nisu odgovorni za svoj stav, oni su žrtve kulture, na njih utiče kultura u kojoj žive. [4. deo: Uspon] Kada pričamo o resursno-baziranoj ekonomiji, obično postoji veliki broj prigovora... [Hej!] [Hej!] [Stani malo!] [To o čemu prčaš je marksizam, druže.] [Staljin je pobio milijarde ljudi zbog takve ideje.] [Moj otac je umro u gulagu!] [Komunisto! Fašisto!] [Ako mrziš Ameriku, idi!] Polako, smirite se. [Smrt novom svetskom poretku!] [Smrt novom svetskom poretku!] I dok je raslo bezumlje šokirane i zbunjene publike, govornik je dobio infarkt i umro, a film proglašen komunističkom propagandom je uništen. [Sistemska greška] [Pokrenuta rezervna kopija, popravljeno] Kada ovako nešto kažem članovima nekog kluba pametnjakovića kao što je Rimski klub ili neki sličan, kažu da sam marksist. Kakav marksista, odakle im ta ideja? Uhvatili su se za stereotip i ne puštaju. To je njihov sveti gral i baš im je zgodno. Pitaju me da li sam socijalista, komunista ili kapitalista. Kažem da nisam ništa od toga. Zar su to jedine opcije? Te političke konstrukcije su delo teoretičara ubeđenih da su resursi planete neiscrpni. Nijedna od ovih političkih filozofija ne razmatra mogućnost krajnje nestašice. I komunizam i socijalizam i slobodno tržište i fašizam su deo društvene evolucije. Ne možete samo preskočiti iz jedne kulture u drugu, postoje međusistemi. Pre svih tih "izama" su životne potrebe o kojima sam malopre pričao, skup uslova neophodnih za svaki naredni dah. Vazduh koji udišete, voda koju pijete, sigurnost, dostupnost obrazovanja, sve ono što delimo i koristimo, a bez čega život nije moguć. Moramo da se spustimo na zemlju. Najvažnije u životu nije neki "izam", već analiza životnih vrednosti. [Nedopustivo] Prosta istorijska činjenica je da dominantna intelektualna kultura bilo kog društva odražava interese dominantne grupe ljudi. U robovlasničkom društvu stavovi o ljudima i njihovim pravima odražavaju potrebe robovlasnika. U društvu zasnovanom na mogućnosti jednog broja ljudi da kontrolišu i profitiraju na račun miliona drugih, dominantna intelektualna kultura odražava potrebe te grupe ljudi. Ako malo razmislite, videćete da ideje koje prožimaju psihologiju, sociologiju, istoriju, ekonomiju i političke nauke, suštinski odražavaju interese elite. Akademici koji ih previše preispituju guraju se u stranu ili se proglašavaju radikalnima.. Dominantne vrednosti u kulturi podržavaju i forsiraju ono što ta kultura nagrađuje. Pošto se danas uspeh i status mere materijalnim bogatstvom a ne stvarnim doprinosima, jasno je zašto su stvari onakve kakve jesu. Živimo u sistemu poremećenih vrednosti, odvojeni od prirode, gde je zdravlje pojedinca i društva neuporedivo manje važno od nagomilavanja bogatstva i profita. Ovaj poremećaj kao virus prožima svaki segment života: vladu, medije, zabavu, čak i akademiju. Ugrađeni zaštitni mehanizmi čuvaju sistem od svega što može da ga ugrozi. Sledbenici monetarno-tržišne religije, samoproklamovani čuvari statusa-kvo traže načine da spreče svako mišljenje koje osporava njihova uverenja. Najpopularniji način je projektovani dualizam. Ako niste republikanac, onda ste demokrata, ako niste hrišćanin, sigurno ste satanista. Ako mislite da društvo može da bude bolje, da se, recimo, brine za svakog čoveka, onda ste utopista. Najgora od svih je tvrdnja da ako niste za „slobodno tržište” onda ste protivnik slobode. Ja sam zagovornik slobode! Uvek kada čujete reč „sloboda” ili frazu "intervencija vlade" t, kada se dešifruje, sasvim sigurno znači: sprečavanje maksimizacije obrtanja novca i stvaranja još novca u privatnom vlasništvu. Kad god čujete fraze poput „više pogodnosti za građane”; „izbor slobode umesto tiranije” i slično, uvek možete da ih tumačite isto i naći ćete istu vezu svaki put kad to izgovore. Ovo možemo da nazovemo sintaksom, vadajućom sintaksom značenja i vrednosti. Koriste je i kada toga nisu svesni, pa čak i ako kažu da nisu tako mislili, to je ipak ono što rade. Kao što koristimo gramatiku i pridržavamo se pravila, a da ih nismo ni svesni. Nazivam to „sintaksom vladajućih vrednosti”. Kada god upotrebe neku od fraza „intervencija vlade”, „odsustvo slobode”, „sloboda”, „progres” ili „razvoj” možete to da prevedete na isto značenje. Naravno, kad čujete reč "sloboda", obično uz nju ide i reč "demokratija". Fascinantno je koliko ljudi danas veruju da imaju stvarni uticaj na postupke svojih vlada, zaboravljajući da je u našem sistemu sve na prodaju. Jedino što je važno je novac i niko ne sluša aktiviste koji govore o etici i odgovornosti. U tržišnom sistemu su političari, zakonodavstvo, i svaka vlada na prodaju. 20 triliona dolara koje su banke dobile od 2007. godine je suma kojom bi, na primer, globalna energetska infrastruktura mogla da se zameni novom metodologijom. Umesto toga, pomaže se institucijama koje ne pomažu društvu, koje bi sutra mogle da se ukinu bez ikakve štete. Nastavlja se prevara da politika i političari postoje radi dobrobiti građana. Činjenica je da je politika biznis, i da je, kao i sve tržišne sisteme, najviše od svega zanima lični interes. Iskreno, ne verujem u političku akciju. Sistem se sužava i širi po portebi, prilagođava se promenama. Pokret za građanska prava se prilagođava onima čija je zemlja. Znaju gde je njihov lični interes, da je određena količina slobode dobra. Povremeno glasanje daje ljudima iluziju slobode i mogućnosti izbora. Besmislen izbor, jer odemo kao robovi i kažemo „Glasao sam”. Debata je završena i pre nego što počne, a svi ostali su marginalizovani i nabeđeni da su komunisti ili nelojalni ili kako se već kaže „čudaci” i sad je to „zavera”. Uspeli su u tome. Sve to samo da niko ne pomisli da su se moćnici u stvari udružili. To nije istina, ti si „čudak”, teoretičar zavere! Dva su odbrambena mehanizma ovog sistema koji stalno dolaze u prvi plan. Prvi je ideja da ovaj sistem "pouzrokuje" materijalni napredak koji postoji na planeti. Nije tako. Dva su osnovna uzroka tog takozvanog "bogatstva" i porasta populacije koji danas postoje. Eksponencijani napredak tehnologije, dakle naučna genijalnost, i otkriće obilne ugljovodonične energije na kojoj počiva čitav društveno-ekonomski sistem. Slobodno tržište ili kapitalistički ili monetarni tržišni sistem, nazovite ga kako hoćete, samo eksploatiše ova dva dostignuća uz nakaradni sistem interesa, uz neravnomerno i nepravedno korišćenje i podelu plodova. Druga odbrana su socijalne predrasude stvarane dugogodišnjom propagandom. Predrasude da svaki drugi društveni sistem vodi ka tiraniji. Pominju se imena Staljina, Maoa, Hitlera i njihove žrtve. Iako su ovi ljudi bili despoti i zastupali despotska društvena rešenja, kada razmišljamo o igri smrti i sistematskom, svakodnevnom masovnom ubijanju ljudi, ništa nije uporedivo sa ovim danas. Glad, bar ona u prošlom veku, nije bila posledica nedostatka hrane. već posledica ogromnog siromaštva. Ekonomski resursi nisu ravnomerno raspoređeni. Siromašni prosto nemaju novca da kupe hranu što bi mogli da imaju novca. Ovo je primer strukturalnog nasilja. Još jedan primer. U Africi i drugim područjima, ali posebno akcentujem Afriku, desetine miliona ljudi umire od side. Oni ne umiru zato što ne znamo da lečimo sidu. U bogatim zemljama milioni obolelih drže se zadivljujuće dobro zahvaljujući terapiji koju primaju. Ljudi zaraženi sidom u Africi ne umiru zbog *** virusa, umiru jer nemaju novac za lekove koji bi ih održavali u životu. Gandi je jednom rekao: „Siromaštvo je najsmrtonosniji oblik nasilja.” Ovo je apsolutno tačno. Ono ubija više ljudi nego svi ratovi u istoriji zajedno, više nego sva ubistva, više nego sva samoubistva. Strukturalno nasilje ne samo da ubija više od sveg nasilnog ponašanja, strukturalno nasilje je osnovni uzrok nasilnog ponašanja. [Pad proizvodnje nafte] Nafta je jedan od osnovnih elemenata na kome je izgrađena današnja civilizacija. 10 kalorija energije - nafte i prirodnog gasa, ode na svaku kaloriju u našoj ishrani. Đubrivo se pravi od prirodnog gasa, pesticidi od nafte. Mašine na naftu sade, oru, navodnjavaju, žanju, prevoze, pakuju. Umotavamo hranu u plastiku, a sva plastika je nafta. Na jednu auto-gumu ode 7 galona nafte. Nafta je svuda. Samo zahvaljujući nafti danas na Zemlji živi skoro 7 milijardi ljudi. Otkriće ove jeftine energije, ekvivalentne neprestanom radu milijardi robova, radikalno je promenilo svet u prošlom veku, a populacija je porasla 10 puta. Međutim, do 2050-te, zalihe nafte će zadovoljavati potrebe manje od polovine ljudi ako nastavimo sa ovakvim životom. Potreba za promenom načina života je ogromna. Danas se troši 6 barela nafte na 1 pronađen. Pre pet godina, trošilo se 4 barela na svaki pronađeni. Za godinu dana će se trošiti 8 na jedan koji se izvadi. Ono što me uznemirava je odsustvo bilo kakvog stvarnog napora vlada i lidera naftne industrije da to promene. Samo ponegde se koristi energija vetra i ponegde energija plime. Ima pokušaja da automobili budu štedljiviji, ali to uopšte nije ozbiljno, već samo sporadično, što je prilično zastrašujuće. Vlade koje vode ekonomisti koji ne mare za sve ovo o čemu pričamo, stimulišu potrošnju u nadi da će doći do boljitka, da će da se vrate prošla vremena. Nastavljaju da štampaju novac bez pokrića. Čak i ako se ekonomija oporavi i ako dođe do ponovnog uspona, biće to samo na kratko, u najboljem slučaju na nekoliko meseci, pre nego što zalihe opet presuše. Cene će opet da porastu i doći će do još dublje recesije. Vrtimo se u začaranom krugu. Ekonomski rast, besmislene cene, a onda sve stane. I sve se ponavlja, samo što sada više nema jeftine energije. Došli smo do kraja, proizvodnja nafte opada. Ne možemo da je izvlačimo više i brže, postrojenja se gase, cena nafte pada, kao početkom 2009. A onda dođe do „oporavka”, pa cena ponovo raste. Nedavno se popela na oko 80$ po barelu, ali ni po toj ceni, zbog finansijskog i ekonomskog kolapsa, ljudi ne mogu da je priušte. Danas se dnevno proizvodi 86 miliona barela. Za 10 godina nečim će morati da se zameni 14 miliona barela dnevno. Ne postoji zamena ni za 1% te potražnje. Ako brzo nešto ne učinimo, imaćemo ogromnu nestašicu energije. Velika je greška što ranije nismo uvideli da je potreban zajednički rad na razvoju održivih oblika energije. Mislim da će naši unuci s pravom moći da pitaju: „Znali ste da trošite ograničena dobra, zašto ste gradili ekonomiju na nečemu što će da nestane?” Po prvi put u ljudskoj istoriji suočavamo se sa gubitkom resursa ključnog za naš opstanak. Suština cele priče je da, iako ponestaje nafte, ekonomski sistem i dalje forsira kancerogeni model rasta da bi ljudi kupovali još automobila da bi BDP i broj radnih mesta rastao, iako se time propast ubrzava. Postoji li alternativa ekonomiji zasnovanoj na ugljovodoniku ? Naravno, ali promene ne možemo da ostvarimo unutar protokola tržišnog sistema, jer se tu nova rešenja mogu primeniti samo putem mehanizma profita. Ljudi ne ulažu u obnovljivu energiju, jer tu nema zarade. Ovo bi bilo moguće samo uz velike troškove. Tu nema nikakvog novčanog podsticaja, a u ovom sistemu bez njega se ne radi. Pad proizvodnje nafte je samo jedna od mnogih posledica sve bržeg uništavanja okoline i društva. Polako nestaje i sveže vode, koja je osnova naše egzistencije, što trenutno oseća 2,8 milijardi ljudi, a do 2030-te taj broj će da se popne na 4 milijarde. Što se tiče hrane, uništavanje zemlje na kojoj se uzgaja 99,7% hrane 40 puta je brže od njenog obnavljanja, a u poslednjih 40 godina 30% zemljišta postalo je neplodno. Da ne pominjemo ugljovodonik, kičmu poljoprivrede, sa čijim nestajanjem gubimo i zalihe hrane. S današnjom potrošnjom, do 2030-te godine biće nam potrebne dve planete za opstanak. A šta je sa uništavanjem biološke raznovrsnosti koja dovodi do nestanka vrsta i destabilizacije životne sredine? Uz ove što smo pomenuli, postoji stalni rast populacije, pa se predviđa da će do 2030-te biti više od 8 milijardi ljudi. Samo proizvodnja energije morala bi da bude 44% veća. Pošto je novac jedini inicijator akcije, možemo li da očekujemo da će države moći sebi da priušti ogromne promene neophodne za revoluciju u poljoprivredi, proizvodnji vode, energiji? Globalna dužnička šema polako zaustavlja svet. Trenutna nezaposlenost postaće sasvim normalna i svakodnevna stvar zbog fenomena tehnološkog viška. Ta radna mesta neće se vratiti. Kakva je šira društvena perspektiva? Siromaštvo se od 1970-te udvostručilo zahvaljujući ovom sistemu. S obzirom na trenutno stanje, mislite da neće biti sve više siromaštva, patnje i masovnog gladovanja? [Početak] Neće biti nikakvog oporavka. Ovo nije samo duga depresija iz koje ćemo jednom izaći. Nakon novih ekonomskih slomova uslediće masovni građanski nemiri. Kada države ostanu bez novca za pomoć nezaposlenima, kada ljudi sasvim izgube poverenje u izabrane vođe, zahtevaće promenu ukoliko se pre toga ne poubijamo ili ne uništimo okruženje. Plašim se da ćemo dospeti u ćorsokak i to me ozbiljno brine. Činimo sve što možemo da to izbegnemo. Pred nama je velika životna tranzicija. Suočeni smo sa suštinskom promenom života kojim smo živeli tokom poslednjeg veka. Moramo da usaglasimo ekonomiju sa resursima planete, a resursi su životinjski i biljni svet i zdrava životna sredina. Monetarni sistem neće da odustane dok ne ubije i poslednje ljudsko biće. Imajte na umu da će oni koji vladaju da učine sve da ostanu na vlasti Iskoristiće vojsku, lagaće, svim sredstvima će da brane moć. Neće se predati, jer ne znaju za drugi sistem koji bi održao njihov soj. [Uživo iz Njujorka] [Globalni protesti ruše svetsku ekonomiju] [London, uživo] [Kina, uživo] [Južna Afrika, uživo] [Španija, uživo] [Rusija, uživo] [Kanada, uživo] [Saudijska Arabija, uživo] [Kriminal na zapadu u porastu] [UN proglasile globalno vanredno stanje] [Globalna nezaposlenost dostiže 65%] [Strah od svetskog rata] [Nestašice hrane zbog dužničkog sloma] [Povuci reč] [Mada još nema izveštaja o nasilju, u toku su do sad neviđeni protesti, bilioni dolara se sistematski podižu sa bankovnih računa širom sveta i očigledno izbacuju pred vrata centralnih banaka.] [OVO JE TVOJ SVET] [OVO JE NAŠ SVET] [REVOLUCIJA JE SADA] [WWW.THEZEITGEISTMOVEMENT.COM]