Angela Lee Duckworth - The key to success? grit

Prevodilac: Jelena Kovačević Lektor: Mile Živković Kada sam imala 27 godina napustila sam zahtevan posao u poslovnom savetodavstvu i zamenila ga još zahtevnijim - postala sam učiteljica. Počela sam da predajem matematiku sedmom razredu u njujorškim državnim školama. I kao svaki drugi nastavnik, davala sam kvizove i testove. Zadavala sam domaće zadatke. Kada bih dobila radove, ocenila bih ih. Ono sto me je iznenadilo je da IQ nije bio jedina razlika između mojih najboljih i najgorih učenika. Neki od najboljih nisu imali najviši IQ, dok neka od najpametnije dece nisu dobro napredovala. To me je zamislilo. Stvari koje moraju da se uče u sedmom razredu, naravno, jesu teške: proporcije, decimale, površina palalelograma. Ali ovi pojmovi nisu nemogući za naučiti i bila sam čvrsto ubeđena da bi svaki od mojih učenika mogao da savlada gradivo kada bi naporno i dovoljno dugo radio. Posle još nekoliko godina predavanja, zaključila sam da je ono što je u obrazovanju potrebno mnogo bolje razumevanje učenika i procesa učenja iz perspektive motivisanja, iz perspektive psihologije. U obrazovanju, jedina stvar koju mi umemo najbolje da izmerimo je IQ, ali šta ako dobar uspeh u školi i životu ne zavisi samo od sposobnosti brzog i lakog ućenja? Tako sam napustila učionicu i otišla sam na postdiplomske studije da postanem psiholog. Počela sam da posmatram decu i odrasle u različitim vrstama otežavajućih uslova i u svim istraživanjima moje pitanje je bilo ko je ovde uspešan i zašto. Moj istrazivački tim i ja smo išli u Vojnu akademiju Vest Point. Probali smo da predvidimo koji od kadeta će ostati na vojnoj obuci, a koji će odustati. Išli smo na nacionalno takmičenje u spelovanju i probali da predvidimo koja deca će dogurati najdalje u takmičenju. Posmatrali smo nastavnike početnike koji su radili u problematičnim naseljima, pitajući se koji od njih će nastaviti da rade tu do kraja školske godine, a koji će od tih biti najefikasniji u unapređivanju rezultata učenja svojih đaka. Udruživali smo se sa privatnim firmama, pitajući se koji će od tih prodavaca zadržati svoje poslove i koji će zaradjivati najviše novca. U svakom od ovih različitih konteksta izdvojila se jedna karakteristika kao značajan pokazatelj uspeha. To nije bila društvena inteligencija, niti dobar izgled, niti fizičko zdravlje, niti IQ. To je bila borbenost. Borbenost je strast i istrajnost u dugoročnim ciljevima. Borbenost je izdržljivost. Borbenost je držati se svoje budućnosti, dan za danom, ne samo za nedelju dana, ne samo za mesec, već godinama i naporno raditi da ta budućnost postane realnost. Borbenost je doživljavati život kao maraton, ne kao sprint. Pre nekoliko godina, počela sam da proučavam borbenost u čikaškim državnim školama. Zamolila sam hiljade srednjoškolaca da popune upitnike o borbenosti i onda čekala oko godinu dana da vidim ko će maturirati. Ispostavilo se da je verovatnije da ce borbenija deca maturirati, čak i kada sam ih posmatrala u odnosu na svaku osobinu koju sam mogla da izmerim, stvari kao što su porodična primanja, rezultati standardizovanih testova znanja, čak i to koliko sigurno su se deca osećala u školi. Dakle, borbenost nije bitna samo u vojnoj akademiji ili na takmičenju u spelovanju. Važna je i u školi, Pogotovo za decu koja su sklona odustajanju. Za mene, najšokantija stvar u vezi sa borbenošću je koliko malo toga znamo, koliko malo nauka zna o izgradnji borbenosti. Svakoga dana, roditelji i nastavnici me pitaju: "Kako da probudim borbenost u deci? Šta da uradim da decu naučim čvrstoj radnoj etici? Kako da im održim motivaciju na duže staze?" Iskreno, ne znam. (Smeh) Ono što znam je da te talenat ne čini borbenim. Naši podaci jasno pokazuju da ima puno talentovanih pojedinaca koji jednostavno ne istraju u svojim obavezama. Zapravo, prema našim podacima, borbenost nema veze sa talentom ili mu je čak obrnuto proporcionalna. Za sada, najbolja ideja koju sam čula o buđenju borbenosti u deci je nešto što se zove ''um otvoren za učenje''. Ova ideja potiče sa Univerziteta Stanford od Kerol Dvek i to je verovanje da sposobnost učenja nije nepromenljiva, već uz trud može da se menja. Dr Dvek je pokazala da kada deca čitaju i uče o mozgu i kako se on menja i raste kao odgovor na izazov, veća je verovatnoća da neće odustati ako odmah ne uspeju, jer ne veruju da je taj neuspeh trajno stanje. Zato je um otvoren za učenje dobra ideja za izgradnju borbenosti. Ali treba nam još nešto. I tu ću završiti sa svojim zapažanjima, jer to je to. To je zadatak koji je pred nama. Treba da iskoristimo naše najbolje ideje, našu najjaču intuiciju i treba da ih testiramo. Treba da ocenimo da li smo bili uspešni, i moramo biti spremni na neuspeh, na to da ne budemo u pravu, na to da počnemo iznova sa naučenim lekcijama. Drugim rečima, moramo da budemo borbeni u izgradnji borbenosti kod nase dece. Hvala. (Aplauz)