Tip:
Highlight text to annotate it
X
Именовање облака
Једне хладне децембарске вечери 1802. године,
нервозни младић под именом Лук Хауард
стајао је испред окупљених чланова Научног клуба Лондона,
спремајући се да одржи предавање које ће му променити живот,
и наставити да мења људско разумевање неба.
Лук Хауард је био по занимању фармацеут,
али је по склоности био метеоролог,
обзриром да је био опседнут облацима и временским приликама од детињства.
Као ученик је проводио сате у зурењу кроз прозор учионице,
загледан у облаке који пролазе.
Као и сви остали у то време, није имао појма како се облаци формирају
или како остају у ваздуху.
Међутим, уживао је у посматрању бескрајних трансформација.
Према сопственом признању, Лук није обраћао много пажње на часовима,
али је, на срећу по будућност метеорологије,
успео да покупи добро знање латинског.
У поређењу са другим природним наукама,
метеорологија, наука о времену, развила се касније,
углавном зато што је време неухватљиво.
Не можете одломити део дуге
или делић облака да бисте га проучили на пригодан начин.
Можете, наравно, сакупити кишницу у калибрисаним посудама,
али све што на крају заправо добијете су кофе са водом.
Разумевање облака захтевало је другачији приступ,
а ту се јавља идеја Лука Хауарда.
Његово једноставно мишљење засновано на годинама посматрања
било је да облаци имају многе појединачне облике,
али имају неколико основних форми.
Заправо, сви облаци припадају једном од три основна типа
којима је Хауард дао имена:
цирус, од латинске речи „витица“ или „коса“,
кумулус, „гомила“ или „хрпа“
и стратус, „слој“ или „прекривач“.
Међутим, то није био виспрени део.
Облаци се стално мењају, спајају, подижу, падају и шире
кроз читаву атмосферу,
ретко задржавајући исте облике дуже од неколико минута.
Било који успешни систем давања имена
морао је да укључи ову суштинску нестабилност,
што је Хауард схватио.
Тако је, уз три главна типа облака,
представио и низ средњих и комбинованих типова
као начин да се укључе редовне промене које се јављају међу облацима.
Високи, праменасти цирус који се спустио и раширио у слој
добио је име циростратус,
док је група паперјастих кумулуса који су се спојили и раширили
добила име стратокумулус.
Хауард је идентификовао седам типова облака,
али се овај број проширио на десет,
при чему је облак број девет највиши кумулонимбус, олујни облак,
што је вероватно разлог због чега „бити на деветом небу“
значи бити на врху света.
Хауардова класификација је наишла на тренутну реакцију у свету.
Немачки песник и научник Ј. В. фон Гете
написао је низ песама у част Хауардових облака,
које су се завршиле упечатљивим стиховима:
„Док се облаци дижу, увијају, раштркавају, падају,
нека све мисли на те, који си све нас овоме научио“,
док је Перси Шели, такође, написао песму, „Облак“,
у којој је Хауардових седам типова облака
описано један за другим.
Можда је, ипак, најупечатљивији одговор на давање имена облацима
имао сликар Џон Констабл,
који је провео два лета на Хампстед Хиту сликајући облаке на отвореном.
Након што су облаци именовани и класификовани,
постало је лакше разумети их
као видљиве знаке иначе невидљивих атмосферских процеса.
Облаци исписују неку врсту дневника на небу
који нам омогућава разумевање циркулишућих образаца
времена и климе.
Можда је најважније откриће у разумевању облака
било схватање да су подложни истим физичким законима
као и све остало на Земљи.
Облаци, на пример, не лебде,
већ падају полако под утицајем гравитације.
Неки од њих остају у ваздуху
због конвекције која иде навише од земљишта угрејаног сунцем,
али већина њих пада, налик балетском плесу.
„Облаци су богиње заштитнице беспосленог народа“,
како је записао грчки драматург Аристофан 420. године пре наше ере,
а нефологија, проучавање облака, остаје наука занесењака
коју је пригодно основао замишљени младић
чија је омиљена активност била зурење у небо кроз прозор.