Tip:
Highlight text to annotate it
X
Добро јуро свима и добро дошли.
Веома сам узбуђена што сам данас овде
да бих вам причала о идеји
да се добре ствари догађају на границама.
Ево га.
Прелазим одмах на ствар.
За почетак: шта су то ,,границе"?
Почећу овај говор речима
да то зависи од сваког појединачно.
Примери које ћете видети у овом говору
очигледно се односе на мене, мој живот и моју причу.
Надам се да ћете слушајући ово
моћи да узмете неке примере
и примените их на ствари које се тичу вашег живота.
,,Границе" су непријатна места
и зато не проводимо много времена тамо.
Мање су истражене.
Ту се догађају открића.
Вероватно сте већ чули терминологију,
да, ако је нешто лако, већ је то неко учинио.
Теорија је, дакле,
да су открића резултат
покушаја да се реше тешке ствари.
Тако се долази до иновација.
Они који живе на ивици
померају границе,
разбијају устаљене моделе,
често су испред свог времена
и почињу веома млади.
Показала сам ову слику јер
читајуће све више и више о оваквим људима,
који живе на ивици,
увиђате да су они почели померати своје границе
још као веома млади.
И док би стигли у наше године
већ би навикли
да могу да гурају још даље.
За нас остале
они се често називају лудацима, поремећенима.
Рекли бисмо им: ,,Ово никад неће успети."
Заправо, они су инспиративни људи,
њима се завиди,
они су успешни,
поштовани,
утицајни
и проницљиви.
Ево једног уопштеног питања за публику:
ко би овде волео да његово завештање
буде ”Због мог рада звали су ме визионарем'",
или ,,Моја истраживања су допринела невероватном научном открићу",
или ”Променио сам свет",
или ”Помогао сам некоме да промени живот"?
Подигните руке.
Ко би овде волео... тако је. Тачно.
Следеће питање је мало сложеније:
како то постићи?
Ту је проблем.
Причајмо о томе.
Свако жели да буде јединствен.
Па ипак, охрабрују вас да идете провереним путем.
Размислимо о одрастању.
Идете у основну школу,
средњу школу, вишу школу, факултет,
дипломирате,
добијете посао.
Ово је сигуран пут. Ефикасан.
Можете водити удобан живот,
бити задовољни
и осећати се безбедним.
То је у реду.
Међутим, по мом мишљењу,
предалеко смо отишли са овим.
Зашто?
Све више и више се чује
да деца не бележе резултате.
Нема победника, нема губитника,
на школским такмичењима, спортским играма,
нема победника.
Компаније имају стратегију
унапређења људи сваких 6 месеци,
а у ствари, унапређење је безначајно.
Оно нема никакве везе са заслугама
већ само доприноси пријатном осећању.
Родитељи се постављају према својој деци као посредници.
Ваше дете конкурише и не добије посао.
Родитељи позивају компанију
да виде зашто.
Ево који сам термин чула недавно, пре неколико дана,
”Победничка генерација".
Фокусирани смо на комфор.
Нико не жели да преузме ризик.
Сви смо победници, зар не?
Нисмо.
Све мање времена проводимо
померајући наше границе.
Даћу кратак преглед свог живота
у 90 секунди.
Са 11 година почела сам да радим
на једном независном научном пројекту.
То је укључивало посматрање биљке
која је могла да лечи вирус херпес симплекс,
вирус који проузрокује красте.
Можете замислити, у основној школи,
ако учите нешто у вези са херпесом,
(Смех)
дефинитивно сам постала
јединствена,
и не баш популарна у правом смислу,
али волела сам науку
и није ме било брига.
Као резултат истраживања,
имала сам прилику да упознам заиста добре људе,
који су и сами померали границе.
То је Глен Сиборг.
Он је открио један елеменат,
сиборгијум, у периодном систему.
Такође сам увек обожавала музику.
То је једино што ме је одржало разумном
кроз цео живот, када су се дешавале луде ствари.
То је вероватно био мој најприроднији таленат.
За све остало сам морала заиста вредно да радим,
а музика је дошла природно.
Када сам отишла на МИТ, дипломирала сам хемију
и музику.
Почела сам у непрофитној Науци за научнике,
која шаље праве научнике у учионицу,
сваке друге недеље, да подучавају децу материјалу из градива.
Било нас је око 30 запослених,
радили смо у 22 школе, овде у Масачусетсу.
То је око 5000 деце годишње.
Затим се десило нешто мало бизарно.
Пошто сам дипломирала на МИТ-у,
завршила сам као Мис Масачусетса,
у програму Мис Америке, прихватила сам тај изазов.
Мало ћу причати о томе.
(Смех)
Касније.
Докторирала сам на бостонској Универзитетској медицинској школи
коју сам завршила прошле године.
На крају сам упознала свог супруга
који је извршни директор и суоснивач ајРобота, Колин Енгл.
A сада сам покренула биотехнолошку компанију
са именом Каунтерпоинт Хелт Солушнс.
Ово сам испричала брзо, да бисмо сад ишли у детаље.
Хајде да причамо о границама.
Ево ме.
Ево прве границе.
Већ сам вам рекла да сам била девојка-вирус,
најпопуларнији проучавалац херпеса у основној школи.
Када сам почела рад на пројекту,
у мојој школи су ми рекли:
”Знаш шта? Овде то не можеш да радиш.
Мораћеш наћи неко друго место за то.''
Рекла сам ОК и отишла кући.
Узела сам именик
и тражила сам биотехнолошке
и фармацеутске компаније у близини,
назвала их и рекла:
”Здраво, имам 11 година и тражим ментора
да ми помогне у пројекту о херпесу и..."
И нико ме није назвао.
(Смех)
Људи који су звали,
звали су моје родитеље, јер су били забринути
да нешто са мном није у реду,
и хтели су да разговарају са мојом мајком.
”Наравно." Па сам дала мами телефон.
”Боље припазите шта вам ћерка ради
јер би она могла
да гаји биље у вашем подруму.
Боље припазите."
Нисам имала среће.
Али на крају, после 20-30 позива
нашла сам Мајкла, који је био директор
месне лабораторије
и понудио ми је помоћ,
постао ми је ментор
и радио је са мном следећих 6 година
на овом научном пројекту.
Он је мени најдража особа.
Друга граница.
До данашњег дана
ово је најконтроверзнија ствар у мом животу.
Oна изазива јединстнвену реакцију,
обично: ”Зашто?"
Кажем вам, било ми је невероватно корисно.
За почетак, требало ми је много година да победим.
Нисам победила из првог покушаја.
Била сам лоша на почетку.
Замислите
један црни комплет,
једна црна хаљина,
један једноделни Спидо
купаћи.
Нисам знала како да причам, да ходам,
да направим фризуру,
нити сам имала вештине представљања.
Било је занимљиво.
Морала сам бити поштена према себи
када сам првих неколико пута губила,
јер сам навикла да будем супер штребер научник.
Било ми је веома тешко да губим,
али права истина је била,
да је то било нешто што ми је требало
за лични напредак.
Завршило се тако што сам се уписала на курс за говорнике здравица,
то је за јавни говор,
помаже у тренирању.
Унајмила сам личног тренера,
чак сам купила и огледало до пода,
и учила сам како да се чешљам.
Помислићете да то није важно,
али је невероватно, колико је важно умеће представљања
и да то није просто нешто што ће вас неко учити.
Као резултат комбинације оба,
мој живот се променио.
Упознала сам свог мужа, обоје смо били у жирију
на првом такмичењу роботике у Бостону.
Зато што сам била у непрофитној организацији
и била мисица-штребер.
Срела сам и суоснивача, Вејна, с десна,
за биотехнолошку компанију.
Радила сам презентацију у Болници за ветеране
као Мис Mасачусетс, и неко ме је питао:
”Шта ћете радити у животу?"
Рекла сам: ”Вероватно ћу завршти медицинску школу."
A онда су ми рекли: ”Морате упознати неког."
Био је то професор у Болници за ветеране.
А сада смо заједно основали компанију.
А, где су ваше границе?
Знате, морате опрезно кренути.
Мислим да нам је тенденција
да се преоптерећујемо размишљајући о томе.
Рецимо да желите да стекнете кондицију.
Немојте трчати маратон већ сутра.
Почните обичном шетњом.
Причање вицева.
Причањем вицева вежбате јавни говор.
Не можете
изаћи испред 300 људи, ако сте преплашени,
али бисте могли испричати виц пријатељима.
Следећи пут кад одете у Икеу или Степлс
и вратите се са столицом,
отварате кутију и мислите:
”Јој, боже, никад нећу саставити ово!"
Моћи ћете, треба да пробате.
Немојте то пребацити на другога.
Чак и подешавање ТВ програма. И то је тешко.
Али, ако докажете себи да ви то можете,
у комбинацији ових малих корака,
добићете самопоуздање да учините и нешто крупније.
Откуд ћете знати да ћете успети?
Нећете моћи судити о себи гледајући друге
јер није то нико други урадио.
Као и ја, није било мисица на МИТ-у
које су биле штреберке.
Зато сам знала да сам успела.
Научићете да постављате себи своје границе и стандарде
и да их померате, а не да гледате друге.
То ће постати ваше границе.
Укратко,
једна сјајна песма,
не знам да ли сте је већ видели или чули.
Немам времена за целу,
али ако можете,
потражите је када стигнете кући.
”Стаза којом још нико није ходао" од Роберта Фроста.
Последња два стиха:
”Кренух оним којим се ређе ишло,
И након тога ништа није било као пре."
Хвала вам много.
(Аплауз)