Tip:
Highlight text to annotate it
X
Зовем се Мелиса Перез.
Рођена сам и одрасла у Бронксу у Њујорку
али моји родитељи су Мексиканаци.
Пре две године, нисам ни планирала
да матирурам.
Била сам јако лош ђак.
Ићи у школу са детекторима метала је стресно.
Морате да стојите у реду 25 минута до сат времена.
Ишла бих на трећи час,
а излазила у четвртом.
Ишла сам на трећи час
јер сам знала да нису бележили присуство на првом и другом.
Тако да, ако си присутан на трећем часу,
они би те уписали као да си ту цео дан.
Једноставно, школа ме није занимала.
Онда, са 17 година
родила сам кћерку Маделин.
Трудноћа ме је јако променила.
Помислила сам: "Трудна сам и немам диплому.
Шта ћу да радим до краја свог живота?
За 7,25 долара на сат?
Не! Морам да матурирам и одем на колеџ."
Бити мама која још увек иде у средњу школу је,
рекла бих, на почетку, за мене превише,
али имала сам наставницу математике која ме је охрабривала
да наставим са школом.
Увек би ми говорила да види нешто у мени.
Као: "Знам да има нешто у теби
што жели да исплива."
Она ме увек гура,
даје тешка питања
јер зна да је мој омиљени предмет математика.
Увек би рекла: "Мелиса, реши ово.
Мелиса реши оно."
А ја: "У реду, у реду."
Свиђа ми се то у вези са њом,
увек ме гура.
Телма је први наставник
који ме третира,
знате,
претпостављам, као да сам посебна.
Након што сам постала мајка, ушла сам у игру
и положила своје предмете.
Бити мајка у раној младости
или те створи или те сломи,
али у мом случају, створило ме је.
То је учинило да имам потпуно другачију визију своје будућности.
Прва сам у мојој породици
која је завршила средњу школу.